Славољуб Срнић – дискретни херој

Сваки пут када је  Славољуб Срнић мењао средину у досадашњем току каријере, то није прошло неопажено. Можемо да кажемо и да се за његов прелазак у други клуб увек везивао одређени негативни публицитет и да је „вукао репове“ прошлости. Између промена средине неретко је био оспораван. Говорило се да не може, а када је показивао да може, говорило се да то није довољно добро.

Када је, заједно са братом Драгољубом, још као кадет Мачве прешао на једногодишњу позајмицу у Црвену звезду, то је за њега био почетак остварења сна. После годину дана, на првом мечу у прелазу из кадетске у омладинску категорију, био је проглашен најбољим играчем, али не лези враже: челници шабачког клуба украли су му светла позорнице саопштењем са поруком да су браћа Срнић отета из Мачве и захтевом да им Црвена звезда исплати новац.

Своја једина два наступа у професионалном погону у дресу Звезде, оба пута уласком са клупе на крају меча, остварио је у јесен 2010. године. Уследила је позајмица у тадашњу филијалу, Сопот, у којој је редовно играо и био ефикасан. Како су браћа Срнић касније открила, тадашњи спортски директор, Иван Аџић, натерао их је да прекину сарадњу са дотадашњим менаџером и потпишу заступника који им је „препоручен“. Ни то није помогло. По промени управе и обијању прагова канцеларија на Маракани, отишли су на позајмицу у Чукарички, одакле их је затражио њихов бивши тренер из омладинаца Црвене звезде, такође проказан и недовољно добар.

Срнић се, под тренерском палицом Владана Милојевића, доказао и у Чукаричком. Већ у првој сезони, опет као позајмљени играч, одиграо је преко 30 мечева и постигао 8 голова у сезони у којој су „брђани“ обезбедили промоцију у Суперлигу. За свежег сениора и за амбиције клуба који је морао да побеђује, то је било више него довољно да се на њега обрати пажња. Успех је био још већи знајући да многи омладинци нестану у преласку из омладинске у сениорску категорију. Срнић је успео већ у својој првој правој сезони.

Међутим, проблеми настају у прелазном року. Руководство клуба инсистира на томе да се врате са позајмице и да ће им бити пружена шанса. Срнићи не верују у то. Са жељом да остану у Чукаричком, подносе захтев за раскид уговора на име неисплаћених плата. На крају одустају од новца и траже само „чисте папире“ како би могли да остану на Бановом брду. Њихова одлука из данашње перспективе је била исправна, па чак и корисна по Црвену звезду, али то је значило да ће бити жигосани у хистеричној атмосфери хомогенизације и потраге за унутрашњим непријатељима, која је тада владала на Маракани и око ње. Све је било подређено освајању титуле. Испоставиће се да обећања Драгана Џајића, да ће добити шансу, не би ни била испуњена, пошто је оформљен тим искусних играча, где је најмлађи био Марко Петковић, који је повремено уступао место Нејцу Печнику на десном беку, а Дарко Лазић прилику добио тек силом неприлика и зато што се ниједан члан управе није показао као добар проценитељ квалитета штопера.

Срнићева статистика је друге године у Чукаричком била нешто слабија, али један од три првенствена гола постигао је управо у сусрету са својим бившим клубом. На том мечу су се за интересе Чукаричког борили и тадашњи тренер Владан Милојевић, десни бек Филип Стојковић и Славољубов брат близанац, Драгољуб; боје Црвене звезде бранили су у простору и времену изгубљени Омега Робертс и Новак Мартиновић, у клуб стигли на инсистирање двојице тадашњих руководилаца и ко зна којим каналима. Са трибине на којој су се налазили навијачи Црвене звезде никоме од поменутих, осим Славољубу, није скандирано да је „педер“ и „п****“. Без обзира на то што се победоносни гол није прославио, чак се и извињавао, доживео је организовану салву увреда. Пропратио ју је сузама. Звезда је те сезоне освојила титулу, али је избачена из европских такмичења. Грешни и погрешни су се тражили споља, а расли изнутра.

Праву афирмацију доживеће у следећој сезони, 2014/15, када ће Чукарички бити хит првенства, а Срнић најефикаснији везни играч Суперлиге са осам голова. Тим који је на Брду градио Владан Милојевић је достигао зенит, а на крају те сезоне њих двојица ће се опет раздвојити: Милојевић ће преузети екипу Омоније са Кипра, а Срнић… После неславног испадања од казахстанског Каирата, Миодраг Божовић је завапио, не по последњи пут – потребна су појачања! Срнић је био први на радару, не само као најефикасније домаће крило, већ и зато што је Звезди дао гол на почетку сезоне, на Маракани. Нова оспоравања су тек следила, разнолика, у зависности од профила навијача, па и личности: треба ли нам онај који нас је издао, треба ли платити толико обештећење за играча из домаће лиге, како је могуће за њега сад давати новац а пустити га неколико година пре тога, како ће играти крило кад не уме да дрибла, да ли је истина да покушава да нам ували и брата Драгољуба? Већ на представљању је кратко закључио да је Црвена звезда његова друга кућа и да му је драго што се вратио. И не треба пуно размишљати да би се схватило да је био искрен: после свега што се десило, не би ни желео да се врати у клуб да није тако. Међутим, после свега што се десило, био је под великим притиском.

Те сезоне у којој је бројним рекордима враћена титула на Маракану, Славољуб Срнић је морао да се прилагоди игри у којој је тереном доминирао препорођени Александар Катаи. Сарадња њих двојице често се сводила на то да је Катаи дриблао и пробијао по левом боку, а Славољуб Срнић помагао Вијеири у шпицу напада, тачније на другој стативи или чекањем лопте на петерцу. Уосталом, и сам Срнић је морао да прилагоди своју игру у односу на период у Чукаричком. Док је тим Владана Милојевића неретко вребао шансу из контри и полуконтри, Звезда је морала да пробија бункере; док се код Милојевића знало ко шта ради, код Божовића је постојао слободнији приступ у којем су се сналазили играчи добри у импровизацији. Срнић је постигао девет голова те сезоне и асистирао Вијеири за гол у дербију на ЈНА, што је била једна од његових осам асистенција.

Следећа сезона већ није била бајна. Клуб је доживео европски дебакл већ на старту сезоне, одбрана је била порозна, везни ред са Доналдом и Ле Талеком спор и некреативан, без Катаија није ишло ни у нападу, Канга је био ангажован тако што је долазио до центра по лопту, а Славољуб Срнић неретко био принуђен да креира игру. У чему се, будимо искрени, није сналазио. Без добрих пробоја са другог бока, Срнић не само да није више улазио у прилике, већ је био и закуцан за аут линију, одакле му је учинак био мали до непостојећи. „Не уме да дрибла“, једногласно су сви тада закључивали. Сезону је завршио са само три голa, a у пролећном делу није уписао ниједан наступ у првој постави и свега неколико улазака са клупе. Миодраг Божовић, који је пре само петнаестак месеци инсистирао на његовом доласку и плаћању трансфера, предност на крилу давао је Руизу, Плавшићу и Милићу. Губитак титуле, шетање између клупе и трибина и истек уговора за годину дана наговештавали су могући растанак. Било је заинтересованих клубова из Шпаније и Швајцарске, али до трансфера није дошло.

Један од разлога је и у томе да је за новог шефа стручног штаба проглашен Владан Милојевић, са којим је Срнић већ сарађивао у омладинцима Звезде, а затим и три године у Чукаричком. Милојевић је знао шта од Срнића може и шта не може да очекује и коју улогу на терену да му додели. Својом енергијом, борбеним духом и одговорношћу у игри одговарао је систему који је Милојевић желео да успостави, а присуство тренера са којим је успешно сарађивао је и Срнићу повратило самопоуздање.

Нова сезона почела је никада раније, малтене у јуну, због новог система европских квалификација, а Срнић је дао по гол и Флоријани и Иртишу. Звезда је направила изненађење убедљивом победом над Спартом у Београду, али требало је издржати и у Прагу. Ако Срнића треба одредити у пет секунди видео снимка, то би био гол Боаћеа у Прагу и акција коју ћемо небројено пута гледати у току прошле сезоне: Стојковић преко глава одбране шаље дугу лопту у простор за Срнића, овог пута баш дугу и на први поглед изгледа да ће она отићи у гол-аут и далеко од свих играча, али Срнић је јури, она готово неправилно одскаче још једном, Срнић је и даље јури, нема ни времена ни простора да је прима, али је сустиже и готово клизећим стартом шаље оштру лопту по земљи коју ће Боаћи спровести у мрежу и осигурати пролаз у плејоф рунду. А у следећој рунди противник Краснодар, и јача и уигранија екипа од Спарте. Без претеривања можемо рећи да је Црвена звезда један једини пут у току целе сезоне надиграна у првом ечу плејофа, на гостовању Краснодару. Већ почетком другог полувремена и вођства руске екипе од 2-0 изгледало је да ћемо се ускоро окренути старим добрим обавезама у домаћем шампионату. Када је било најважније да неко искочи и одради ствар, Срнић са двадесетак метара постиже злата вредан гол, који је смањио предност противника, али и донео гол у гостима. До краја ће обе екипе постићи још по један, али Звезда није поклекла и показала је да се неће предати.

У групној фази његове дефанзивне карактеристике морале су да дођу до изражаја. Свака одбрана почиње од прве линије, а Славољуб Срнић је увек био ту да испрати бека, удвоји крило и стопира пробој противничког левог бока. По старом обичају, опет је кренуло са оспоравањем, а завршило се стидљивим похвалама. Промашај против Бате Борисова у првом мечу био је толико болан да је као последицу имао и оглашавање на друштвеним мрежама. У последњем колу требало је обезбедити бод на Маракани против Келна. Звезда је победила минималним резултатом, а гол је постигао Срнић, типичним убацивањем у казнени простор и рутинском егзекуцијом слабијом, левом ногом са око десетак метара. Звезда је обезбедила пролеће у Европи, а стрелац гола је играч који најбоље осликава дух победничке и борбене екипе, најуспешнијег тима Црвене зевзде у XXI веку.

И док се претходних дана, недеља и месеци увелико говори о томе ко ће остати, а ко отићи, ко продужити уговор, а ко наћи длаку у јајету да то не би урадио, ко ће и до када чекати понуде иностраних клубова, неопажено је прошла информација да је Срнић у фебруару продужио на годину дана уговор који му је истицао овог јуна. Какав је то продужетак на годину дана, вероватно се пита читалац који није одустао у неком делу овог дугачког текста? Па, већ годинама се зна шта подразумева овако кратак продужетак, на који нису били спремни многи, што је дакако њихово право. Славољуб Срнић није толико праћен на друштвеним мрежама попут неких других фудбалера нашег тима, нећемо га видети са мегафоном у руци, а ни капитенском траком на њој. Он је дискретни херој.