Шта је Звезда кориговала у својој игри у последње време?

Црвено-бели воде са 1:0 у серији против Партизана у полуфиналу домаће лиге, а тешко је било не приметити евидентне корекције у игри нашег тима, у односу на неки минули период…

Неочекивано слабија сезона кошаркашког клуба Црвена звезда могла би, ипак, да буде зачињена трофејом домаће лиге, чиме би наш тим наставио доминацију српском кошарком и профилисао себе као апсолутног владара овог такмичења. На путу до тога Звезда је променила тренера, а неминовно са тим дошло је и до одређених корекција у игри, пре свега на одбрамбеној страни, који су нашем тиму помогли да са мање муке савлада објективно слабијег ривала.

ПОЈЕДНОСТАВЉЕНА ОДБРАНА – НЕМА ВИШЕ ИСКАКАЊА

Заштитни знак одбране бившег тренера Алимпијевића била су искакања које наши играчи ниједном до сада у континуитету нису могли да имплементирају на прави начин. Мада је овај концепт одбране ефикасан ако се јако добро увежба, очигледно је ове сезоне то био превелики залогај за играче као што Лесор, Омић, и екипа. Топић је прву велику корекцију увео баш у овом сегменту, тако да смо јуче приметили да искакања практично није ни било. Звезда је потпуно поједноставила одбрану,  „провоцирала“ је шут ривала (Вона углавном), ишла испод блока, и скупљала у рекету. Ово су основни концепти који нису ништа ново, нити је Партизан на ово био неприпремљен, али је дефинитивно јасно да су црвено-бели напустили идеју компликоване одбране са искакањима, јер то у овом тренутку не може да се изводи на ефикасном нивоу.

АТМОСФЕРА У ЕКИПИ ДЕЛУЈЕ БОЉЕ

Финална серија против Будућности обиловала је стварима које нису ишле на руку Црвеној звезди – од јако лошег судијског критеријума, који је неретко у битним моментима фаворизовао црногорског ривала, све до чудних односа унутар нашег тима који су за последицу имали то да водећи играчи нису имали свој допринос. Једна од главних мана Душана Алимпијевића као тренера јесте управо та што није успео да одржи јаку и стабилну свлачионицу из које би црпео енергију у важним мечевима. Данас на терену можемо да видимо нешто релаксиранију атмосферу, довољно добру да може да се прегрми битна полуфинална серија. Остаће жал што се коцкице на овом пољу нису поклопиле раније, али то ће бити предмет неких других анализа.

УЛОГЕ ДЕЛУЈУ ЈАСНИЈЕ РАСПОРЕЂЕНЕ

Прво полувреме јучерашњег меча илустровало је комплетну поенту ангажовања Тејлора Рочестија за ову сезону – да својим убојитим офанзивним арсеналом разбије одбрану противника. Рочести је играч који воли да има лопту у рукама и оперативан је само ако игра велики део меча. Тачно је да он исторвремено и генератор изгубљених лопти, али то је компромис на који морамо да пристанемо да бисмо добили управо оно што смо добили јуче – 20 поена у првом полувремену и сломљен морал ривала. С тим у вези, јасно је да је улога Рочестија у овом полуфиналу (а надамо се ускоро и финалу) лидерска, поентерска и таква да је он кошаркаш којем прво иде лопта када треба решити напад. Давидовац, иако и даље има улогу секундарног креатора, то ради мање, и сада више може да се фокусира на игру на крилним позицијама, где ће до изражаја доћи његова висина. Ален Омић је први избор на позицији центра, док су Лазић и Добрић два играча која ће имати најодговорније дефанзивне задатке.

Сумирајући све, Црвена звезда се само вратила основама које је поштовала и раније, и напустила је одређена кошаркашка становишта која њени играчи нису усвојили током сезоне. Алимпијевић је дуго инсистирао на комплексним кошаркашким елементима, који би вероватно донели много да су добро увежбани и утренирани, али пошто (најблаже речено) нису, Звезда је хитно морала да коригује одређене ствари, и резултат је за сада на месту.