Штимац – човек кога воли лопта

Човек који је дошао тихо као замена центру које је било најзвучније појачање у историји Црвене звезде; човек који је у првом али и у овом другом  „мандату“ у нашем клубу много више доживео негодовања него овација; човек који је био део наше репрезентације која је вице-шампион света; човек који после сваког коша слави као да је гол; човек који је сада пре свега отац, а и даље љуби грб клуба као да је тинејџер; човек који можда без потребе излеће у одбрани, промаши понеко слободно бацање али који се увек бори и када се најмање надаш лопта се нађе баш у његовим рукама јер њега лопта воли – Владимир Штимац.

Можда је стварно требала да се деси ова друга полуфинална утакмица против Цедевите да би Звездаши схватили колико срце има јунак ове приче. Није баш да то није показивао и ономад 2008. па и касније кроз многе репрезентативне акције, али ваљда неко треба да заблиста кад је најпотребније, а то ова утакмица свакако јесте. Као што Ђенку памтимо по Будивељнику, Јеретина по финалу Купа Кораћа 2003., Вилијамса по прошлогодишњем полуфиналу, тако ћемо га, бар ми навијачи Звезде, памтити по овој утакмици. Јасно, није ова утакмица била финале, али општи осећај је да је она већ донела Црвеној звезди Евролигу и следеће године. Дакле, свакако кључна утакмица у досадашњем делу сезоне. И ако је на већини досадашњих утакмица имао углавном спорадични статистички утицај на игру па и на резултат, онда се може рећи да је на овој утакмици имао кључни утицај. Не желимо да овим текстом умањимо значај и осталих играча у овој победи: Милеровог низа кошева у задњим минутима, Јовићевим аситенцијама, Лазићеве тројке… Нисмо сигурни да је то била замисао стручног штаба, али једноставно Радоњић је био приморан да доминантног центра Цирбеса изведе из игре, јер је Цедевита највећи фокус правила управо на њему. Не би рекли да је одбрана Цедевите потценила Штимца, већ да је њега лопта просто „хтела“. Готово немогуће лобове прихватао је ко од шале и са невероватним осећајем спроводио тамо где јој је и било место.

Учинак од 17 поена можда то и не приказује на најбољи начин, али када у утакмици у којој је готово сваки кош био заиста битан као гол, имаш 7 од 10 убачаја за два поена и за њега добрих 3 од 5 за слободна бацања, онда му се мора одати признање. Али чак ни ова сувопарна статистика не приказује довољно оно што се несвесно из њега шири ка свим саиграчима, не везано да ли је на клупи или на паркету. Како њега лопта воли тако он воли све своје саиграче, грли кад год може, скаче код сваког њиховог коша, бодри као да је старији брат, а онда на сваки његов кош, скок или добар потез цела клупа узвраћа истом мером… Много тога што папир не може да прикаже, а све долази из његовог великог срца. И после ове утакмице као и у многим пре тога, грлио је своје саиграче, љубио грб и аплаудирао из срца навијачима, а свој учинак ставио у други план и истицао тим који као да је обгрљен његовим рукама.

Све ово је написано за човека који има породицу и сина, који верујемо добија још већу љубав од оца него ли наша Црвена звезда. А верујем да већина нас не може да се сети да ли је неко у историји имао више срчаности према Звезди. Па кад смо ми оволико срећни што га имамо, можемо тек замислити колико је срећан мали Вукан што има таквог тату. Толико срца у једном човеку да га је и лопта заволела!

Браво Штиме и хвала!