ТОТАЛНИ ФУДБАЛ (1965-1976)

Са стадионом за 100.000 гледалаца, са све већим моћима у домаћој конкуренцији и све убедљивијим значајем на међународној сцени, Црвена звезда је подигла степен интересовања спортске јавности на још виши ниво. Време трансфера фудбалских великана калибра Владимира Беаре, Бранка Зебеца, Мирка Стојановића, Велибора Васовића и још неких значајних фудбалера – остало је за Звездом као лепа успомена.

Уједначене играчке и материјалне моћи, клубови “велике четворке” могли су да стекну извесну доминацију над осталим лигашима, али у међусобном ривалитету трансфери су постали немогући. Звезда је одлично разумела то стање и определила се за нову, у то време готово револуционарну промену.

Идеја о ослонцу на властите снаге, чинила је Црвену звезду двоструко обавезном пред армијом навијача: стваралаштво, али и трофеји.  Као и увек, уосталом.

Одлучност са Миљаном Миљанићем на челу стручног стаба наишла је на голему бригу па и револт публике. Пресију навијача, која је ишла чак и до паљења мрежа и статива, нови клупски председник Никола Бугарчић, велики председник и генијални генерални секретар Слободан Ћосић, успели су да издрже.

Иза њихове одлуке о промоцији нове стручне идеје са Миљанићем на челу стручног рада не само са првим тимом већ и у целом клубу, стала је сложна управа. Живот Звездиног играчко-стручног погона, са седиштем у незаборавној бараци покрај помоћног терена, почео је да бива сасвим другачији од тадашњег.

Рад од “јутра до сутра” са златном подлогом играча која је већ била обезбеђена у пионирско-јуниорском погону, још није могао да стиша незадовољство навијача. Резултатски доказ – пето место у шампионату у сезони 1966/67 – као да је потврђивало ‘општенародне” сумње у нови курс којег се латила Црвена звезда.

Била је то друга узастопна сезона са петим местом на табели. Преливање генерација било је болно, али већ у наредној сезони Звездини дечаци, добро  селектирани и дуго припремани за највећу сцену, кораком од седам миља стигли су до своје прве, а Звездине осме  шампионске титуле. Дујковић, Јевтић, Кленковски, Аћимовић, Михајловић, Марковић, Карапанџић, као и већ афирмисани барјактар екипе Драган Џајић добили су појачања у Павловићу, Ђорићу, Дојчиновском, Лазаревићу , Антонијевићу и Кривокући. Остојић је већ био у клубу, сада сасвим смирен после афере око преласка у Звезду. Ускоро ће се екипи прикључити Караси,  Јанковић, голман Огњен Петровић.

Сврстани у најмлађу екипу Прве лиге, “црвено бели” су отпочели своју вансеријску доминацију – тру пута узастопно били су државни прваци. За почетак су прве четири године три пута били и победници Купа.

Звездина публика је добила велики тим, доминантан у нашем фудбалу пуних седам година, такорећи у неизмењеном саставу. Два пута полуфиналисти Купа европских шампиона и једном несуђени финалисти, “црвено бели” су

играли више утакмица пред 100.000 гледалаца него било који други тим у овом делу европског континента.
Миљанић и његови сарадници сви одреда од тренера пионира имали су право да кажу да су били претеча “тоталног фудбала”. Чуло се за њихов систем стручног рада надалеко, па је био чест случај да Звездин “универзитет” посећује и по двадесетак тренера дневно. Међу њима су у неколико наврата били и Француз Мишел Идалго, као и славни Стефан Ковач.

Из Звездине лабараторије напредног рада лансиран је играч светског калибра Драган Џајић, док су сви остали, почев од Јована Аћимовића били значајни државни репрезентативци. Један тим, иако велики и шампионски уз обавезну пратњу одушевљених навијача, био је – мало. Упоредо су за велика дела били припремани Богићевић, Кери, Новковић, Јовановић, Сеад Сушић, Николић, Владимир Петровић, Филиповић, Савић, Шестић, Јеликић, Радовић. Као појачања доведени су Муслин, Степановић, Баралић…

Нови ђаци, исти учитељи, иста организација клуба, нови трофеји, трибине крцате навијачима…

СВЕДОК ЕПОХЕ: МИЉАН МИЉАНИЋ

Миљан Миљанић

– Велики, смем да кажем и имам право да кажем, велики светски људи поставили су темеље и стручног и организационог рада у Звезди.
Имао сам срећу да одрастем поред њих. И данас чувам записнике са стручних састанака, који би могли бити актуелни и у данашњем раду. Када је дошло време да добијем шансу, нисам се бојао. Моје је било да сублимирам искуства својих уцитеља И да радећи са омладинцима и пионирима оформим групу за критеријуме Црвене звезде. Успело је. Имао сам сјајне сараднике. Подигли смо две трофејне генерације играча, које су са успехом браниле углед и част Црвене звезде. Џајићева генерација била је рођена за “тотални фудбал“.

ПОДЕЛИ
Претходна вестВИХОР (1958-1965)
Следећа вестДОКАЗ (1976-1990)