ТРИДЕСЕТ ЗВЕЗДИЦА – ЗВЕЗДАНА ИНСТИТУЦИЈА!

26. април 2018. године, златним словима ће бити уписан у историју СД Црвена звезда али и Србије, као дан када је ЖКК Црвена звезда постала прва екипна секција целог спортског друштва која је дошла до 30. националне титуле. Ако су се другим тимовима са знатно мањим бројем титула лепили слични епитети, онда се уз ЖКК Црвена звезда са правом може исписати – ИНСТИТУЦИЈА.

Да се вратимо на сам почетак. Женска кошаркашка секција је формирана заједно са мушком на Малом Калемегдану и од самог оснивања постала синоним женске кошарке у Београду и Југославији. Тих првих неколико месеци кренуло се ни из чега. Неопходно је било поправити терен, набавити кошеве, лопте, дресове, патике, које су у то време биле мисаона именица. Ружица Радовановић, тада најефикаснија кошаркашица, присећала се златног периода у звездиној богатој историји:

 Све је било у знаку коша, сами смо градили терен, насипали шљаку, правили дресове, пеглали… Колико смо биле поносне на прве дубоке кожне патике, а о звездином амблему да и не говорим! Спавале смо у дресовима, толико смо се сродиле са Звездом. Биле смо изузетно дисциплинована екипа. Никад ниједна није закаснила на тренинг. Небојша Поповић је био тада тренер и мушке и женске екипе. Строг, озбиљан тражио је и од нас да се тако односимо према кошарци и Звезди.

ЖКК Црвена звезда – шампионке 1946.

Прво првенство ФНР Југославије одржано је у Београду од 3. до 8. септембра 1946. године. Утакмице су одигране на терену Црвене звезде на Малом Калемегдану уз велики број гледалаца, њих 15.000 пратило је мечеве сваког дана.  Пре почетка првенства организован је свечани дефиле и мушких и женских екипа, а генерални секретар ФИСАЈ-а Мирослав Креачић одржао је поздравни говор. Оба првенства су се играла истог дана, кошаркашице пре подне, кошаркаши увече. Противнице кошаркашицама су биле већ афирмисане екипе – посебно Задар и ријечки Кварнер, чије су боје браниле некадашње репрезентативке Италије: Брунета Солдо, Калмета Мадера, Пина Матеји, Пија Пунтер. Биле су ту и кошаркашице из Зрењанина: Ирена Пал, Ирена Хорват, Ковач, Косо, Енгелдингер. Кошаркашице су заједно са кошаркашима у истом дану освојиле своју прву титулу.  Ово је био изванредан успех и тренутак када је Црвена звезда загосподарила југословенском кошарком. Екипа који је узела прву звездицу: Петровић, Младеновић, Радовановић, Сретеновић, Дакић, Аксентијевић, Комненовић, Филипон, Вуловић и Гавриловић.

Са мањим изменама ова генерација девојака владаће југословенском кошарком читавих 15 година. И не само да су узеле свих 15 титула него су за то време имале свега два пораза од Сплита (1954.) и Радничког (1960.) као и две нерешене утакмице са Сплитом (1955.) и Пролетером (1959.). Овим фантастичним билансом диче се 39 играчица које су током 15 година учествовале у првенственим утакмицама. У Италији и Француској Црвена звезда је била сталан гост која је и тамо имала велики број присталица. После чувене победе Црвене звезде над репрезентацијом Италије, штампа је нашег првака назвала „женским Харлемом“.

Након тога десила се смена генерација те је и Црвена звезда по први пут остала без титуле. Ипак на њу се није дуго чекало, свега две године. Ређале су се звездице и у наредним годинама, не у свакој али не и са великим постом.

У наредној деценији и по, наше кошаркашице су сакупиле 20 звездица да би тада узели ону највећу, европску. Те 1979. године, 29. марта у Ла Коруњи, дванаест девојака, дванаест кошаркашица Црвене звезде је стајало на победничком постољу након убедљиве победе у финалу над мађарском екипом БСЕ од чак 35 поена (97:62). Пре њих, редом су падали КИК, Сесто Сан Ђовани, АЗС и Мињор. Од првог до последњег минута, Звездине даме су наметале своју игру и незаустављиво хрлиле ка свом циљу. Најмоћнију екипу у историји клуба су чиниле: Биљана Марковић, Јасмина Милосављевић, Гордана Вукмировић, Весна Ковачевић, Вукица Митић, Споменка Мрђеновић, Анђелка Вукмировић, Зорица Ђурковић, Наталија Бацановић, Софија Пекић, Јасмина Калићи, Драгана Пандуров, на челу са Страхињом Брацом Алагићем, Петронијем Зимоњићем и Зораном Ковачићем

На једној од годишњица поводом овог изузетног успеха Анђелка Вукмировић Радуловић је изјавила:

Освајање Купа европских шампиона је била круна успеха једне изузетне генерације Звездиних кошаркашица која је шест година играла заједно и полако градила невероватан победнички менталитет. Ова титула је још значајнија када се зна да смо ми прва кошаркашка екипа са ових простора која је постала првак Европе и први клуб СД Црвена звезда коме је то пошло за руком. Та 1979. је била најуспешнија година од оснивања клуба, не само због европског злата и сениорске трипле круне већ и због чињенице да су кошаркашице Црвене звезде те године биле првакиње Београда, Србије и Југославије и у свим млађим селекцијама, пионирској, кадетској и јуниорској. То је био период потпуне доминације кошаркашица Црвене звезде.

И у наредним деценијама кошаркашице Звезде су увек биле у врху свих домаћих такмичења. Али попут већег дела Спортског друштва Црвена звезда, и кошаркашице су претрпеле „апартхејд“ од стране транзиционих власти посткомунистичке нам државе. Те је током две деценије између 1996. и 2016.године освојена само једна звездица уз два национална купа.

Задњих година ствара се нова генерација девојака која је предодређена да влада домаћом кошаркашком сценом. Захваљујући управи мушке кошаркашке секције селектирана је изузетно талентована екипа девојака. Девојкама чији је просек 18 година су додате свега пар искусних кошаркашица које су у прошлој сезони освојиле прву, ове и другу, а укупно 30. звездицу. Колико су доминирале српским паркетима довољно говори податак о само једној изгубљеној утакмици у регуларном делу и једној у плеј-офу, уз просечну кош разлику од око 27 поена по утакмици. Девојке које ће златним словима, попут оних које су освојиле прву звездицу, бити уписане у историју СД Црвена звезда су: И. Катанић, Стјепановић, Тешић, Богићевић, Зукановић, А. Катанић, Ђокић, Наумчев, Бојовић, Адамовић, Чубра, Ђорђевић, Јовановић, Прља као и тренер Драган Вуковић.

Али да се вратимо у јесен 1946. године. У Дому на Малом Калемегдану двоструко славље које траје до касно у ноћ. Треба достојно прославити два пехара у тек рођеном клубу. У том расположењу рађа се идеја о – звездицама. О звездицама које треба да постану симбол првенства, подстицај да се трофеј брани и не преда противнику без огорчене борбе. Тридесет звездица – тешко их је и зашити на тај звездани дрес, а камо ли освајати и борити се за свете боје те. Срећне нам биле!