ВИХОР (1958-1965)

Епоха незаборавног “четвороугла”  ући ће у златне клупске анале из више разлога. Звездина игра достигла је највиши ниво, изједначен са достигнућима водећих фудбалских школа, као што су биле енглеска, прашка , бечка… а догодило се и следеће са Звездином фудбалском уметношћу.

У тадашњем фудбалским храму Европе, париском Коломбу, Црвена звезда је у егзибиционој игри згромила Французе, а по истеку 90.минута, публика је са крцатих трибина молила да се игра још! Често и данас париски “Л Екип” у својим историјским реминисценцијама подсећа на тај догађај.

За ново време Звезда је спремила ново бреме: великане су заменили великани, на свим пунктовима клуба – на терену, командној клупи, у организацијоном клупском унапређењу.

Одрастао међу стручњацима најплеменитијег кова, студент, па лекар Аца Обрадовић, посато је од масера и клупског лекара први “технико” Црвене звезде. Љубав према Звезди била је већа него према медицинској науци, тако да  један од најбољих београдских студената тога времена  ни један дан није провео у својој професији изван Звезде.

Имао је Др Обрадовић способност да зна шта ко зна, и Црвена звезда је добила новудругачију, савременију лабараторију знања у раду и клупској организацији. Формирао је стручни штаб на челу са дојучерашњим играчима Рајком Митићем и Иваном Топлаком за рад са првим тимом, са Бранком Станковићем и Предрагом Ђајићем на челу рада са млађим категоријама  фудбалера, чију су школу већ изванредно утемељили Бошко Ралић “Татек” и суво злато Црвене звезде Жарко Михајловић. Миљана Миљанића је Др Обрадовић произвео у педантног и систематичног секретара стручног штаба.

Прелазак на нови начин играња, пре него што ће “дубл-ве” систем почети да одумире на европским пространствима, није био ни мало лак. За брзо освајање терена, дакле, за брзу игру, за маневарску доминацију над ривалима била је нужна орјентација на брзе играче. Уз све то Звезда је у Партизану,  загребачком Динаму и сплитском Хајудку имала колосалне и равноправне ривале од којих је у име одговорности пред највећим бројем навијача Звезда имала обавезу да буде боља.

Нови систем назван “вихор” Звезда је први пут најубедљивије демонстрирала заправо у вeчитом дербију”, па је потом фантастично узбуђење навијача новом игром Звезде било забележено у чувеном вечерњем сусрету са славним бразилским Ботафогом, са Гаринчом, Дидијем и осталим светским звездама. Тада је одиграна једна од најлепших утакмица у историјату нашег фудбала.

Стасали су Драгослав Шекуларац и Бора Костић, Владица Поповић и Новак Томић, пуну зрелост добили су Лаза Тасић и Љуба Спајић, као вихорни бисери наметнули су се Никола Стипић и Војкан Мелић. Одбрану су учврстили великани Владимир Беара, Владимир Дурковић и  једно време Бранко Зебец. Надирали су Душан Маравић, Селе Милошевић, Антон Рудински, Миљан Зековић је већ био “печен” бек, голман Срба Кривокућа је још трајао у најлепшем светлу, са својим чувеним “ривалитетом” са Беаром у Звезди и државној репрезентацији. Већ су крупним корацима ка главном тиму за “вихор” стратегију” ишли Шкрбић, Крушевљанин Милићевић, Ива Поповић, Благоје Митић, Лука Малешев, а у реду за улазак у први тим већ су стајали Анђелковић и Бекић, потом Живадиновић, Драган Џајић, Чачанин Радоњић, голмани Ћосић и Дујковић, Жика Јевтић…

 

СВЕДОК ЕПОХЕ: МИША ПАВИЋ

Миша Павић

– Красило нас је оно исто што и прву Звездину генерацију: љубав према клубу, одговорност према навијачима и стручни концепт какав је увео Др Аца Обрадовић: дан после утакмице, у анализи игре нашег тима, сваки тренер од вође првог тима до тренера пионира био је обавезан да прикаже своји анализу утакмице са предлогом како да се уочена слабост исправи. Могу да кажем да сам на таквим стручним сесијама научио тренерски посао.