Владимир Цветковић – човек који је задужио Звезду

Многи људи су, што кроз играчке, тренерске и организационе подухвате, задужили СД Црвена звезда. Ипак, чини се да ниједан међу њима не толико као жива легенда – Владимир Цветковић Цвеле. За себе каже да је „кошаркаш који је радио у фудбалу“, у обе дисциплине достигао врхове па су га његови лозничани етикетирали као човека за бисту.

У родној Лозници, Цвеле се већ као дечак бавио спортом и то фудбалом, играјући га на голманској позицији. Међутим због прелома руке, те прелома рамена приликом скока у Дрину бива на дуже одвојен од фудбалских терена. Након опоравка добија савет од доктора да се бави кошарком, с обзиром да му је једна рука била краћа. Он то и чини а након постигнутих 50 поена у Лозници, запада за око легендарном Александру Гецу. Како је и сам говорио, био је једини кошаркаш за којег је Саша Гец ишао ван Београда. Ко би у том моменту могао и да помисли да ће подједнако пуно ако не и више подарити фудбалској секцији Црвене звезде.

За кошаркашку секцију Звезде дебитује 1. јуна 1959. године. Целу декаду обележио је својим наступима у Црвеној звезди и био њен водећи стрелац. Успео је као веома млад играч да својим кошевима одржи Црвену звезду у прволигашком друштву и утаба пут талентованој генерацији Звездиних кошаркаша. Предводио је као најбољи стрелац тада голобраде момке Капичића, Славнића, Симоновића и Вучинића до националне титуле 1969. године и тиме прекинуо пост од 14 година. Успех је поновљен две године касније у знатно измењеним улогама, када је Цвеле помагао пре свега својим искуством. Да је остао још мало, извесно би био део тима који је дошао до титуле у Купу победника купова 1974. године.

Иако је можда и неумесно, јер ћемо сигурно нешто пропустити, пре него што наставимо причу, покушаћемо да кроз бројке и факте прикажемо бар део његових кошаркашких достигнућа:

  • целу кошаркашку каријеру провео је у Црвеној звезди
  • одиграо је 13 сезона (2. на вечној листи) током којих је пропустио свега 6 утакмица
  • 9 сезона је био најбољи стрелац Црвене звезде
  • са 5983 постигнутих поена други је на вечној листи Црвене звезде
  • и даље држи прве две позиције у историји Цвене звезде по просеку убачених поена у једној сезони: 34,3 поена 1966., као и 32,2 поена 1967. године
  • Са 57 постигнутих кошева против Иванграда 1966. године, као и 56 кошева против Олимпије 1967. године налази се на на 4. и 5. месту вечне листе Црвене звезде по броју поена на једној утакмици
  • Најбољи спортиста СД Црвена звезда 1965. године, и то у првој години доделе ове награде
  • За репрезентацију је одиграо 149. утакмица, а најпознатији је по одлучујућим слободним бацањима у Мексику 1968. којима је репрезентација освојила прву сребрну медаљу на Олимпијским играма

Као да све то није било довољно, Цвелету ће се још једном укрстити путеви са Црвеном звездом, овога пута са фудбалском секцијом. После низа година успешног руковођења разним предузећима 1. маја 1983. године, на позив Миладина Шакића и Драгана Џајића, долази на место генералног секретара ФК Црвена звезда. Заједно са Драганом Џајићем, који се бавио само спортским сегментом клуба, предводиће Црвену звезду до највећих успеха у историји нашег спорта. Водио је Звезду попут најозбиљнијег предузећа, а како је и сам истицао, у управи је скупио све најпознатије привреднике којима је Звезда била у срцу. Новац који је обезбеђиван он је контролисао и свих 70-ак запослених у клубу су били редовно плаћани.

1988. године направљен је чувени пројекат „за 5 година бићемо прваци Европе“, који је инициорао професор Вељко Алексић. Иако је за гомилу добрих потеза знао да каже да су плод судбине и среће, можемо слободно констатовати да је управо он био тас који је срећу пребацио на страну Црвене звезде, те овај пројекат довео до врхнуца и брже од 5 година. Савићевића и Панчева је Звезда довела готово испред носа највећем ривалу Партизану; Просинечког из Динама који га није желео; Белодедића из румунске Стеауе која је већ дошла до врха Европе; Југовић је враћен са позајмице из Рада и уочи самог похода на врх Михајловића из Војводине, за тада рекордних милион марака – ништа од побројаног не би се могло замислити да у клубу није било Цвелета. Управо је тај рекордни трансфер је био дупло мањи његовом заслугом. Често је говорио да не можеш да потрошиш оно што немаш, те је у преговорима био јасан: „не може два, може један милион, и добијате га ујутру у 10!“

Титуле у Барију и Токију довеле су га на највиши пијадестал који спорт може да замисли. Касније је изјавио: „Ти ниси ти. Када је Панчев дао онај пенал, то је крај, у том тренутку мозак пуца“. Сад већ чувено славље у хотелу након утакмице, предводио је уз трубаче овај ванвременски функционер:

На подијуму у Барију није се хватао за пехар, показајући рукама „шаљи даље“ као да је мислио биће овога још. Већ је спремао продужење уговора окосници играча на три године, али санкције су брзо прекинуле ту епоху што је касније и коментарисао:
„Да није било санкција и ратова, убеђен сам да би Црвена звезда три или четири године била редовно првак Европе и то у серији. Не треба заборавити, да смо ми 1992, годину дана после Барија због једне утакмице испали из финала Лиге шампиона. Био је то пораз од Сампдорије у Софији.“

Крунисање титулом Првака света у Токију га доводи на тај корак изнад сребрне медаље у Мексику 1968. Корак изнад којег нема више, сам крај и врх спортског достигнућа. Са 25 година до сребра у Мексику а са 50 до врха Света у Токију, како је сам изјавио „то је довољно за сто живота“.  Владимир Цветковић је остао у структурама клуба све до 2001. године. За то време Црвена звезда је 7 пута била државни првак, 9 пута победник националног купа и првак Европе и Света. Завршавамо текст његовом изјавом:

„Мислио сам да је ми је Црвена звезда део живота – не, она ми је живот“