Звездаш плаве крви

Када говоримо о онима који су стварали Црвену звезду и посветили јој цео свој живот не смемо да заборавимо на кнеза Андреја Гарденина.

Звали су га Рус. Био је једини дечак у крају који је знао мачевање и који је својим другарима умео да демонстрира мачевалачке покрете Ерола Флина, односно Робина Худа. То није случајно, јер је потицао из породице која је имала дугу војну традицију.

Андреј Гарденин рођен је 22. јула 1933. године у руској болници у  Панчеву, као син руских емиграната који су своје уточиште после Октобарске револуције и крвавог грађанског рата потражили у Краљевини СХС – кнегиње Милице Васиљевне Рајевске и Александра Гарденина, бившег капетана Руске Царске војске и човека са сачуваном царском повељом о праву на племићку титулу. Са мајчине стране, Андреј је потомак генерала Рајевског, хероја отаџбинског рата који је на Бородинском пољу победио Наполеонову војску (1812), а касније их је гонио све до Париза. У срдоству је и са пуковником Николајем Рајевским,  добровољцем у српско-турском рату који је погинуо код Алексинца, а послужио је као инспирација Лаву Толстоју за лик грофа Вронског. Са очеве стране, синовац је грофа Владимира Илича Толстоја, унука Лава Толстоја. Венчани кум његових родитеља био је још један Рус – оснивач српског стрипа Ђорђе Лобачев (Ђока Стрип, како су га звали).

У мачевалачки клуб Црвена звезда дошао је као дечак, одмах по оснивању секције 1946. године, захваљујући свом очуху Константину Константиновичу Егеру. И он је био емигрант који је у Београд дошао 1920. године. Као официр Руске Царске војске учествовао је у Првом светском рату, а касније и у Добровољачкој армији ,,Белих“. Егер је био један од оснивача МК Црвена звезда и њен први тренер, први професор сценског мачевања у Србији, а пре тога био је један од зачетника у обнови мачевалачког спорта на овим просторима после Првог светског рата.

Андреј Гарденин је тако постао члан прве генерације за коју можемо слободно да кажемо да је била пионир мачевалачког спорта у Београду, бар што се тиче успеха у односу на клубове из Загреба, Љубљане, Зрењанина или Марибора, који су имали већу традицију када је овај спорт у питању. Њихови почеци су били скромни, помоћ је стизала нередовно, чак и ретко, па су сами плаћали своја путовања на првенства, набавке реквизита, сами подизали свој подмладак. И, уз све то били су самоуки. Па ипак, успели су да развију клуб у најјачу мачевалачку организацију и освоје бројне титуле шампиона државе (до сада педесет пута мушкарци и педесет пута жене; најтрофејнији су клуб нашег спортског друштва).

Гарденин је први запажен успех имао 1948. године када је освојио треће место на првенству Београда у јуниорској конкуренцији. Већ 1950. године постаје јуниорски првак Београда. Те године почела су да се одржавају и прва међународна такмичења, па тако звездини такмичари крећу ван граница Југославије. Сви, осим Андреја, који дуги низ година није имао пасош, највероватније због повезаности његове породице са Русијом и царском породицом. Нажалост, кроз целу његову каријеру пратиле су га повреде, а ожиљке од мача имао је по лицу и по читавом телу, док су га противници два пута ,,пробадали“. Али Андреј никад није одустајао од мачевања. Међутим, све те повреде су га највероватније коштале још већих успеха са Звездом – освојио је само једно екипно државно првенство у мачу 1958. године.

Играчку каријеру завршава 1966. године, али Звезду не напушта. Био јој је веран до последњег дана. Још док се такмичио, вршио је функцију благајника (1950-1958) и економа (1958-1968). Изабран је за техничког секретара 1979. године и на тој функцији је био све до 1986. године, када постаје генерални секретар клуба. У међувремену, био је звездин хроничар, први историчар југословенског мачевања, објавио је на десетине стручних радова у вези мачевања, писао је за Звездину ревију. Сарађивао је са Валентином Терешковом у домену руске културе, као и са многим познатим личностима из света уметности Руске федерације, међу којима је био и Никита Михалков. Био је творац идејног решења за мачевалачку значку, као и за Олимпијске игре у Москви 1980. године. Поред тога, био је и спортски физиотерапеут репрезентације Југославије у мачевању, ватерполу и атлетици.

И то није све. Зачетник је каскадерског покрета у Југославији. Све је почело 1958. године, још док је био активни играч. Мачевање је тих година запало у озбиљну кризу. Како није био масован спорт, средства које је држава издвајала за спортске савезе и друштва била су све мања. Због тога су мачеваоци Црвене звезде били принуђени да до новца дођу на други начин. Започели су сарадњу са Авала филмом и тако узели учешћа у историјским филмовима у којима су глумили мачеваоце и дублере. Први филм који су Андра (како су га звали) и његови другови из Звезде (међу њима је био и Петар Ћосић, касније голман Црвене звезде) снимили био је авантуристички филм ,,Ла Тур – чувај се“ (француско-југословенска продукција). Све до 1967. године Гарденин је играо епизодне улоге у италијанским, француским и немачким филмовима (,,Троја“, ,,Римске девице“, ,,Барон циганин“ и многи други), а последњу улогу одиграо је у  југословенском филму ,,Дервиш и смрт“ (1974).

Добитних је многобројних признања: Октобарске златне дипломе Савеза спортиста Београда, спомен плакета са дипломом Скупштине града Београда, Ордена рада са сребрним венцем, Повеље СД Црвена звезда, Мајске награде за животно дело СОФК-а Србије, медаљу Међународног олимпијског комитета, Награду Министарства иностраних послова Русије.

Можда најважније од свега, Андра је имао духа, био је човек који може да се дружи са свима и због тога је био омиљен у клубу. Био је пријатељ са свим мачеваоцима, како из Црвене звезде, тако и из осталих клубова. Станислав Сташа Живковић, један од оснивача МК Црвена звезда и вишеструки државни првак, био му је венчани кум. Поред тога, заједно су у тадашњем звездином мачевалачком дому на Дорћолу редовно организовали филмске вечери, ишли су и на радне акције (Аутопут Београд-Загреб, 1949; Власина, 1952).

Андреј Гарденин је преминуо изненада 6. јуна 2009. године. Од 2013. године, њему у част, а у организацији МК Црвена звезда, одржава се Меморијални турнир ,,Андреј Гарденин“ за пионире у свим конкуренцијама.

Овим путем захваљујемо се сину и супрузи Андреја Гарденина, Александру и Љиљи, за помоћ коју су нам пружили.