Звездашки интервју: Никола 357

Уз њихове песме сигурно сте се радовали и туговали, почињали и завршавали 90-минутни боравак на Маракани. Те песме само су део опуса групе 357, или, ако више волите, Трип ет 7, и само једна од тема разговора са Николом Хаџи Николићем. Поклопиле су се и повратничка велика свирка у Београду, затим и хуманитарни концерт за Косово и Метохију, који ће се одржати 26. фебруара у Руском дому. Никола је са бендом имао прилику да свира и у Москви, а о том концерту, Русима, Србима, музици, сцени, бенду, Звезди и песмама које наилазе на различита и често погрешна тумачења, говорио је у више него опширном интервјуу за наш портал.

Нас, као и у сваком звездашком интервјуу, интересује одакле Звезда, како је почело и шта те све везује за њу?

– Буразер ме је одвео – како то обично буде, неко те одведе на стадион – 1986. кад је играо онај Санчез за Реал Мадрид, запад или исток, знам да је било седење… и једном дођеш, уђе у крв и готово. И онда временом, тада сам био шести разред основне, то све иде својим током, по школи се поодвајамо ко навија за кога – било нас звездаша, било партизановаца, а било је и хајдуковаца…

Тада је и уследио можда најосетљивији период у адолесценцији, како је тада изгледао живот од обичног до оног на трибини?

– Деведесете, санкције и шта се све већ дешавало. И сад, не могу тачно да се сетим како се то дешавало, али је било из Земуна нас двојица-тројица. Земун је био гробарски крај, било је популарно узимање шалова, „трофеја“, што се каже, било је најнормалније. Као у „Ратницима подземља“, треба да прођеш од једног краја града до другог, а да те нико не изломи. То се у аутобусима гледали по фаци ко за кога навија. И приђе ти неко, пита те за кога навијаш – ако си п****, ти слажеш; ако ниси, он те пита да то испод јакне предаш, милом или силом. И ишли смо редовно на хокеј, ишли смо мање на баскет, он је тек касније почео да добија на популарности, и фудбал, наравно.  Тима је тада био једини вођа који је држао то обданиште, нас који смо остали.

Тренутак кад је Звезда постала првак Европе?

– Ја због лоших оцена нисам могао да идем у Бари, мој ортак је успео да се профура, па Максимир… Ево сад, Сима Зулу, који је тад био вођа и излазио чак и на ТВ-у, има сад своју кафану, и ми се тако дружимо понекад, пензионерски (смех). Са те дистанце, све то дође и прође, дођу нови, који су и боље организовани… Мислим, ми смо успели да доживимо тај хук када смо их послали на кров Европе, да буквално осетиш да им дајеш ветар у леђа, кад онај Бинић зашпарта, ти осећаш да га гураш урликом… Али то је била наша екипа, наши људи, нису ту били сад трансфери, није уопште било приче о парама, кладионицама, било је победа и само победа. Кад крене, кад устану они маторци који те на улици мрзе зато што си клинац, кад устану сви заједно, кад крене тај хук… Сећам се кад смо играли са Миланом, побегли из школе, први средње ми се чини да је било, и био је џабе улаз због магле. Прекинута прва, па је било нешто по дану, и сећам се сви новине попалили, знаш која је то сцена била. Бакље су тада биле луксуз, кад се упали једна, то је радост велика. Набављале су се тада по приморјима, јер су држане по чамцима за не дај Боже, да ли ти их неко украде, па неко пошаље у Београд… то је брате било као да си у средњем веку на витешким играма, сцена која се не заборавља.

Који ти је био омиљени играч из те генерације, или овако од Звездиних играча?

– Илија Најдоски. Није имао респекта, стартовао је главом тамо где су ногом, и имали смо чак његов дрес, „мистер бејби“, шестица. Чак смо једном приликом отишли у Будимпешту да слушамо „Паблик Енеми“, ја и ортак тада слушали реп, и било тамо две хиљаде људи. Б92, тадашњи, организовао одлазак, пошло из Београда три аутобуса. И био је Ајс Ти и били су Паблик Енеми. И било две хиљаде Мађара који не причају енглески, јер они и генерално лоше говоре енглески. У једном моменту изађе Ајс Ти и пита ко хоће да репује. И овај мој ортак је боље баратао текстовима, ја почнем да га гурам горе и обезбеђење га изведе на сцену. Био је у Мистер бејби дресу, шестица, онда се окренуо и одмах су се чули ови наши који су били позади скроз из ова 2-3 буса: “Ми смо Цигани, најјачи смо, најјачи…“ А Мађари збуњени, не знају шта се дешава. Онда је, пошто је имао везан шал, развио и тај стари шал на коме су пластично залепљена слова “Црвена звезда“. Тотално лудило, Мађари немају појма шта се дешава, и онда ови из организације провале да није Мађар. Међутим, све време су били с камерама ови њихови црнци около, и то имају снимљено негде тамо. Вероватно Ајс Ти има на гајби има негде, па ако успем једног дана то да набавим… То је моменат где смо ми изашли, успели смо, победили и то је то… После, пар година касније, Ајс Ти долази са својим Бади Кaнтом у Београд, то је већ 3-4 године после. И он је у Беобанка Звездином дресу! Јер су они тад већ видели да је то фора која овде пали, а плус што је доста људи из Србије долазило на Бади Кант, опет у Мађарској, пошто су овде биле санкције и није било могуће ништа гледати. Тако да смо то Звездаштво свуда промовисали. Графити, додуше мање јер је тада аутолак био скуп, маркери, где год, по бусевима ДС, Red and white army, Angels… тад су биле те екипе. Симпсони су били рецимо баш шаљива екипа који су певали све време: Ђуровић Жарко, врати се ти, Ђуровић Жарко врати се ти, зову те Симпсони!“ Само су то викали. Свако је имао нешто своје. Рецимо ови што су ишли у четрнаесту гимназију Звали су се Иглси, наравно били су Ред Девилси као најјачи… То је било онако, ту и тамо… Онда су дошли на идеју да све постане једна екипа Делије Север, тако да је почело да се развија ДС.

Како су изгледала тада навијачка гостовања?

– Где год да смо одлазили, да л’ су то планине у Словачкој, Италији… то је била идентификација. Није се толико причало о Србији колико о Звезди. Где год да смо одлазили свуд би нас запамтили… да ли смо опустошили пумпу или смо све рибе скратили Словенцима… Просто запамте те и за цео живот те замрзе, и рецимо за десет година ти завуче. Има и тога, можда и због тога имамо проблема. Баш смо били класични хулигани. Тад полиција још увек није била спремна за то. Нису они очекивали да ће се то на Балкану дешавати. То су радили Енглези, а опет, ми да бисмо се показали јачи од њих, правили смо већа срања… Последње срање што је било пре него што сам ја већ престао да идем је Софија против Сампдорије. Наша трибина је била толико пијана тај дан, зато што је Софија била српки град тај дан, где год би се окренуо – наши. Све је било јефтино, џабе…Онда гледаш бугарски кримоси у тренеркама и ланцима испред коцкарнице, а ред испред коцкарнице због људи из Чачка и Ваљева, сви дошли ту да пишају, и нико ништа не сме да им каже. (смех) Гледаш полицију која трчи тамо – вамо. То је била најезда. Онда јурњава по шуми око тог стадиона. На коњима те јуре по шуми, а нема светла па то изгледа као да си у средњем веку, они те јуре а ми иза дрвећа… Изгубили смо после ту утакмицу и испали. Већ смо били и блокирани од стране свих…

Када си престао активно да идеш на трибину?

– Последња утакмица мог редовног одласка је била утакмица са Бечејом. Опроштајна утакмица Рамба Петковића. Замисли спаднеш на то да после свега идеш на гостовања Бечеју. Од ’92 до ’96 ниси имао где да идеш осим Бечеј, Нови Сад, Подгорица… То није имало никаквог смисла, био је рат, никога не занима фудбал. Игра се пред 500 људи, дува ветар, сеоска атмосфера. Да се бијеш? Нема ничега, глупо је тотално било… Рамбо је тако тотално анонимно отишао из целе приче, да би после постао краљ Јужне Америке. Тада сам и ја рекао то је то, да почнем да се бавим нечем другим. Тачно тад 96-те године сам почео да радим са бендом. Преле ми је омогућио нека познанства и тако даље. Тако је то кренуло у мом правцу. Али ми је негде иза увек у глави звонило да те песме које су се певале на трибини ставим на музички диск. И онда кад је то урађено, класична српска бољка… Уместо да од тога изађе нешто, дошло је до глупости. И Звезда се распадала и тако даље… Мене није никад занимало какве се ту закулисне радње дешавају, али ето ја данас читам о стварима које су се дешавале пре десет година, па ти ствари буду јасније. Нажалост, сад је ситуација таква каква је. Било ми је жао када су Џајића онако спроводили. Не можеш некога да осудиш док не дође правоснажна одлука. Али ми смо дошли до тога да ти медији суде, да те туже, упропасте те у старту. Да ли си ти имао удео у томе или ниси имао ништа, овде је тотално небитно. Оно сликање, вођење, окрени се да те сликамо. Не само конкретно за њега, него иначе. То је класична српска бољка да се тако односимо према својим херојима, какви год да су… Ми рушимо споменике. У Москви, бато, стоје споменици и Стаљину и Лењину али и свим владарима до тада, Цару Николају… Они не руше своју историју. Дошли су овде и питали што сте изменили ове улице, зашто је то промењено и ко је вас ослободио на крају крајева. Ми рушимо своје споменике уместо да све то живи заједно са нама. Ево класичан пример Миленијумска, Земунска кула, кула Сибињанин Јанка, Гардош кула. А зна се шта је шта и бежи се од те историје.

Колико сада пратиш Звезду и имаш ли вољу после свега што се дешава у клубу?

– Па искрено, немам вољу од оног тренутка кад су кладионице ушле у целу причу. Кад си млађи, верујеш у нешто, навијаш и тако… Онда упознаш играча и видиш колико је опуштен кад оно иза свега стоји кладионица. Притисак овога или онога, корупција… Та борба успона Звезде коју сам доживео против Дрездена. И дође вођа и каже: “Ово је преломни тренутак, они су фашисти, треба им јебати матер“. И онда сви ми добијемо невероватну снагу на трибини, која се прелије на играче и узрокује промену у нашу корист на терену. То није било као данас, овај звао телефоном играча и он креће да зајебава, идемо сад из кеца у два и слично… То раније није било. Та стара школа која је раније водила Фифу и Уефу се пензионисала, дошли су млађи, надркани, бизнисмени, менаџери, који су провалили посао и спорт је упропаштен. То је могло да буде и пливање или шах, али игром случаја је фудбал због саме атмосфере и те енергије која те вуче, и то је постао бизнис као и све остало. Можда се то једног дана промени, можда неће, нажалост, ја мислим да по свему судећи неће. Кажем опет, можда ће направити те терене да буду лепи и чисти бар да има смисла.

Како објашњаваш да има толико навијача на Звездиним утакмицама, иако је клуб 5 година без титуле, у великим финансијским проблемима…

– То је чист инат. Ја исто, све што сам успео да завршим што је било немогуће, било је из чистог ината. То је тај српски инат, који нам је више лошег донео него доброг, али нам је донео нешто. Нисмо онако мртви, као неки народи, да их не помињем… Па ево рецимо за песму “Цигане“, у њој причам о свима нама, кад одеш у Хрватску они нам вичу да смо цигани, па ево одемо у Македонију да играмо фудбал, они нам са трибина вичу да смо цигани, кад сам то видео, све сам видео. Сви овде мисле да сам песму написао због Звезде, као мисле људи да је то, ма не вреди, док ти ту објасниш шта је. Из те контре је и изашла парола “Ми смо цигани, најјачи смо најјачи!“. Нисмо ни ми волели што нас зову тако, али смо ударили контру. То је у почетку било везано за навијаче, да би се после пресликало на читав народ, као Срби – цигани. Да ти доживиш у Македонији да ти вичу да си циган, то је просто невероватно, ја нисам могао да верујем. Моји су на пример из Битоља, и морали су 1936. да оду јер су Бугари хаос правили, или мењаш презиме или те нема. Не можеш да будеш Србин и не вреди. Зато су моји запалили, онда СФРЈ долази и јавља се нова македонска нација.

Прошлог лета су били организовани избори у Црвеној звезди, председнички, али и за Скупштину клуба. Шта те је мотивисало да се јавиш?

– Не, нисам, мене су пријавили. Био сам у Америци три месеца, контактирали преко мејла, питали ме да ли хоћу, рекох што да не, све сам био, што не бих и члан Скупштине. Мислим, ионако нема неког превеликог смисла…

Па, требало да има, друга је ствар зашто није организовано како треба…

– Знаш, добро је да постоји идеја да се покаже да постоји модел демократије, „савета стараца“.

Која ти је најдража песма о Звезди коју си урадио?

– Још је нисам урадио, биће, надам се. За оно што сам ја хтео, нису постојали услови. Сада већ постоје услови, због психологије у навијачима, капирању приче колико је то важно. После „Песама са Севера“ и навијачи су сами почели да раде песме, али постоји нешто што се зове занат. А ја тај занат знам, и јако је битно, кад сликаш, да сликаш добрим Кеноном, кад радиш, то буде како ваља, са правим алатом. Зато, када се то уради, да те није срамота како си то направио. Ево, и ово што носим и што мој ортак прави, „Mathori London“, радо носим јер је наше, није „Burberry“, „Stone Island“, већ је наш човек радио, показао је да имамо смисла за дизајн. Велики смо, град на две реке, а како каже у „Давитељу“, град са једним великим фудбалским клубом. Ја бих волео да имамо два, три, четири, да имамо своју Премијер лигу. Кад је почела Јадранска, то је та немоћ. Лакше је довести, мрзи те да радиш у свом дворишту. А на млађима свет остаје, тако је и са песмама. Ваљда ће се појавити и неко иза нас да прави песме.

Колико уме да буде незгодно на свиркама понесе део масе која навија за Звезду, па траже песме, или сами певају?

– Ја кажем – песме за стадион су песме за стадион, људи са којима радим су музичари, њих занима нешто друго. То што су они пристали да ми помогну, то је једна ствар. А наступи у градовима који могу и не морају да буду везани за један клуб, два или три… доста се развио локалпатриотизам, класичан пример Чачак. Тамо Борац има базу, а готиви нас та екипа. Крагујевац…

Како је било у Москви, јер сте тамо свирали пред Спартаковцима, баш и навијачке песме?

То је била друга димензија, није било ни Срба. Само Спартакових, и 40 посто људи који су дошли само да би чулу „Једна је Србија“ јер нас воле и поштују, и да купе мајице које смо донели, од „Срби за Србе“, да се скупи новац за потребе народне кухиње на Космету. Спартаковци су све сами организовали, за три дана угостили су нас како родбина није овде. Зато смо их и ми позвали и обећали, кад год треба, да ћемо изаћи у сусрет. То су све млади момци, са разних страна, а веже их клуб. Било је на свирци чак и навијача ЦСКА, један момак је чак из Вороњежа. Гледали су испод око, чекало се кад ће проблем, а заправо, били су дисциплиновани без обзира на сав алкохол који се ту нашао. Био је ту разних бендова, панк, ои екипа, али све под контролом. Два кордона полиције су обезбеђивала због приче да смо екстремистички бенд, па је постојао страх да Чечени не поставе експлозив, то је за њих најнормалнија ствар. Ушли су са псима, претражили клуб, власници клуба нису имали појма о чему се ради. После су тражили да се скину капе на улазу и да се сликају сви који улазе, да би фотографисали сваког, што је кршење сваког могућег права, али из безбедносних разлога су урадили да не би размишљали. Онда је 200-300 људи одустало и остало испред.

Концерт је прошао у најбољем реду, само је опрема била монтажна, стари рокер нам је повезивао опрему. Ово су били људи који су то аматерски, али из љубави радили. Зато је енергија најважнија, а мени је жао што су микрофони и камера само ка нама били усмерени, а не ка публици. Снимио сам кад су викали „Косово је Србија“ мобилним телефоном. То јако значи, кад видиш људе који ти јесу блиски, без обзира на раздаљину. Кад седнеш да причаш са њима, то је то. Нашли смо се у делу Москве који је пресликан део код БДП-а, само што је веће. И атмосфера, људи… они уживају у свему томе, јер осећају своју снагу, тако су се овде људи осећали пре рата. Ми смо тамо за три дана попили 30 вотки, да покажемо да можемо и ми са њима, па су се питали како можемо а да не спавамо… тако је један од наших морао да остане, није могао у авион колико је био токсикован.

Колико је тај Београд пре рата имао утицаја на тебе, а затим и личности, пре свега Преле са којим си и почео да свираш?

Он ми је био као отац, комшија, зграда до зграде у Лоле Рибара поред Атељеа. Дружили смо се у Српској кафани, мој отац је висио ту, а тај крај града није био за клинце. Петнаесторо деце различитог узраста, ни за фудбал да се скупимо. Углавном, крај за маторце и нисам имао где да се играм него ту у кафани, и слушам приче. Ко је долазио, да не набрајам. Од новинара, преко глумаца до политичара, академика, сликара. Башта кафане, ћале седи са Алигрудићем и Радмиловићем. Њих двојица су велики пријатељи били, волели да седе заједно, а ја да будем ту и да их слушам, то је као да ти сад сто до нас буде Џони Деп, а ти се упињеш да чујеш шта кења. Стварно су имали изразе и кафански језик, дух, посебне термине. Запамтиш их, скоро сам расправљао са другаром из бенда, и искористим термин који су они користили: Мој ће ковчег твоју крстачу да ломи! Ето, колико су њихове песничке слике биле ефектне, ти већ видиш ту слику у глави, то је препуцавање било, ништа страшно. Једино Преле кад дође, смркне се свима јер знаш да ће бити туче, да ли ће прозивати једног зашто је уопште дошао, другог да је пандур који је дошао да слуша, а и то се дешавало. Гледао сам како организују „рођендане“ када је Божић, слава. Чак је Преле добио седам месеци затвора за Брозову смрт. Била је сирена, сви су устали мирно, а он је питао конобара где му је вињак. Шта си се укипио, где је вињак, треба да чекам цео дан. Било је ту много прича, али то су били боеми, али су прочитали много књига, били су џедаји, само је пиће било порок који је убијао једног по једног. Преле је знао пуно људи, није стварао колико је имао контакте, био је песнички консиљере. С техничког аспекта, он је гласом лепио звук на црвено снагом, невиђено.

Група Blood, Sweat & Tears је на њега имала јак утицај, свирали су на Ташу, скидао је тог певача и то је било то. Радили су оно што клинци сада раде. Желе да добаце као што се тада радило. Само је сада све дато и доступно, тада је било уз помоћ штапа и канапа. И нису били зли, ко је био такав, избачен је из екипе. Ти избачени су постали политичари касније. Ја те људе гледам и дан-данас, они ведре и облаче. То су људи који нису били успели да уђу у друштво. Окрени туру, покажи да ти није материјално толико важно: хоћеш да седиш са нама, па покажи да си достојан тога. Ти немаш кодекс, са тим мораш да се родиш, да покажеш да ти материјално није важно, да новац који направиш исто тако поделиш онима којима је битно. Било је ситуација да је тај Тома Здравковић – не знам за њега, јер није био из тог друштва – али знам за причу да заради и онда узме паре, да паре жени која продаје цвеће. Исто је то радио и Дуле, он узме да уради тезгу, узме за своје прилике невиђене паре и онда да лику са пијаце зато што зна да има клинце, да је у проблему… Размењивао сам са њим ноћи и ноћи, имао сам част да са њим пијем три дана и три ноћи – то ко није прошао, не зна шта је лудило.. Да се разумемо, то је деструктивно и то треба знати.

А што се тиче Томе, помињао се саундтрек за документарни филм о њему, који бисте ви радили?

– Знаш како, појављује се прича о томе, јер је неко преузео вест, помало трапаво, да ли са Википедије или одакле већ, али идеја постоји, сценарио постоји и мене су ангажовали да одрадим музику за филм, па смо одрадили једну пробну верзију, чисто у случају да се то реализује, и онда је то негде процурело и испало је као да је све пред реализацијом, иако то није тачно. Интернет, кад се нечега дохвати, то је од јутра до сутра већ завршена прича. Има ту и доста детаља, тражи се дозвола од сина и жене, који су у Канади, има још доста тога што ни ја не знам, али ако неко некада буде хтео да се позабави тиме, да у то инвестира, ко зна. Ми смо тада узели из зезања. За некога ко је креативан, смрт је да седи беспослен. Ја сам просто урадио то, нисам могао да седим беспослен, иако студио кошта, али некако изнађеш.

У последње две године се у Руском дому организовао хуманитарни концерт. Ове године ће такође бити на истом месту, они су ретка институција која не прави проблем око простора и уступања места…

– Руски дом је пре свега независтан као институција. Они могу да кажу да или не и да немају никакав проблем да ће сутра неко да им саплиће ту читаву причу. Било би добро да и друге институције могу да раде такве ствари, ево на пример Дом омладине је својевремено добио донацију од америчке амбасаде у вредности од милион долара да се све то среди управо због омладине. Ја опет чујем да тамо људи узимају паре за најам када неко жели да организује тако нешто. Али то се дешава и на другим местима, Дом омладине сам узео као пример. То се дешава и у Републици Српској, широм Србије, тамо где је некоме дато да би се подстицао развој културе и омладине, спорта и тако даље, ти људи изнајмљују простор, убиру новац, сматрају да им је то посао.

Како коментаришеш ситуације да се опорезују хуманитарне акције?

– То ти је све тако урађено да би се додатно отежале те приче у старту. Имаш примере злоупотреба које су омеле целу причу у старту. Ти почнеш нешто да радиш, да скупљаш помоћ за обичне породице и имаш проблеме. Зато кажем да ми се организација „Срби за Србе“ јако допада, транспарентно раде, имају широку мрежу деловања и добро су организовани, имају конкретне резулате а то је оно што је најважније.

Колико си задовољан одзивом људи на хуманитарне концерте?

– Постоји жеља и свако од нас жели да помогне колико је у могућности. Сама свест о томе, о нама као заједници и то шта значи помоћи брату своме, ближњем и ономе коме је та помоћ потребна није баш развијена. Људи из великих градова и центара слабо залазе у мања места која су већ почела да се гасе јер ти добијаш на интернету информације да се село гаси, али нико не учествује у томе и не може да види како се то одвија. Нажалост, већина није свесна свега тога, па имаш случај када дође до скупљања помоћи где ће доћи на одређену локацију, даће 200, 300 динара за тај улаз, већа маса ће да се напије, евентуално да се побије, имаће леп излазак у град за мале паре и то је отприлике то. Право да ти кажем, много ценим организацију „Срби за Србе“ јер је она једина која се појавила после дужег времена да транспарентно показује где, шта, како не функционише. Имали су додатне отежајуће околности, јер се створила појава као што је Катарина Ребрача која је муљала са мамографима, добила је већи публицитет што је преварила силне људе за милионе и онда је самим тим учинима медвеђу услугу свима онима који су се стварно борили за те ствари. После тога је опало интересовање људи за помоћ на тај начин јер су сматрали да је то једна лоповска прича. Било је хиљаду случајева. Она нажалост није адекватно кажњена, имамо другаре који знају те ствари, ово је ипак мало место , виђају је по сплавовима, клубовима где се лепо проводи. Онда је награђена за то на неки начин, док људи који одвајају и труде се имају велике проблеме. Скоро је једна девојка имала случај где јој је фалило тринаест хиљада и морала је да каже довиђења, пријатно. Није само Катарина крива, сви су ту учествовали, па и ми који дајемо публицитет томе. Није адекватно реаговано за такве ствари. Требаће и нама сутра помоћ, никад се не зна, данас се ти добро осећаш, а већ сутра може све да крене низбрдо. Има пуно тих случајева младих људи, ја сам од Нове године до данас био на скоро двадесет сахрана. То је претерано. Углавном су то страшне болести и страшне ствари, срце, рак…

Ви као бенд од своје музике не зарађујете као други, а опет имате много ентузијазма кад су хуманитарне акције у питању?

– Ја сам сто пута рекао да би било боље и да би више значило да ове познатије звезде учествују у таквим акцијама јер то значи да би ту било више новца. Међутим и те звезде воде рачуна ко их зове, где долазе и слично. Знам да је било случајева када су неки били позвани за концерте на Маракани, изговори су били разни, типа ми навијамо за Партизан и слично. Када причамо о 357, имаш људе који навијају за Партизан, за Рад, раније је био члан који је навијао за ОФК Београд, има Звездаша. Ту нико никада није правио проблем. Има ту разних мешања, саплитања, али успева се захваљујући индивидуализм. Дешавало се када смо долазили у један женски манастир, нећу наводити име, причали смо са игуманијом коју је интересовало како се и шта дешава по питању тих акција. Када је она видела да нико више не може да дође и да не жели да учествује из разноразних разлога, закључила је да су ти навијачи који су толико анатемисани и сатанизовани врста витезова, бар за њу. Причала нам је како та деца дођу и помогну, донесу помоћ на разне начине, раде, помажу им на њиви, код физичких послова и по њој они су витезови садашњице. То је био један заиста емотиван тренутак где смо сви заћутали док је она говорила о стварима које она види. Ту нема лажи и нема преваре. Не дођу само један дан, него кад год могу, недељно, месечно, јављају се, комуницирају.

Да ли та једнодимензионална слика о навијачима доводи до тога да и хуманитарне акције не добију адекватан публицитет, јер је ту најбитнија помоћ, а да би се што више људи укључило, потребна је пропраћеност?

– Политика је главни фактор свега, а сви политичари желе подршку навијача јер је то критична маса која доноси одлуке када треба. Колико они необуздани били на први поглед. Ја сам од 16. године био на трибини, после сам престао, али знам шта је, како је бити тамо. То је осећај, кад не добијаш кући то што ти фали, заједништво, чопор где се човек осећа сигурније. Маса као класична снага која не уме да буде контролисана не значи ништа. Сад може бити да су људи који је контролишу, први међу једнакима, „добра берба“ свих ових година. Раније је било преузимања туђих утицаја, енглеског модела понашања, и кад није требало, хулиганства. Како су се они понашали, циљ је бити бољи од њих, или гори, како год. Сад је то добило свој идентитет. Каче се транспаренти на ћирилици, што је добро, своја прича, иде се на поруку коју транспарент носи, праве се акције за помоћ. Каква је ситуација, ја сам презадовољан, али мора да се води рачуна о свему, много је људи на трибини, а то је тешко контролисати. Знам да кад сам радио „Песме са Севера“, коп је бројао 300 људи. За оволики град, то је страшно… никог заправо није ни занимао фудбал. За годину дана, коп је дошао на 3.000 људи, удесетостручила се цифра, ишло се по инерцији. А ја сам то урадио из личне жеље и задовољства, увек сам у глави имао музику уз навијачке песме, и решио сам да то урадим. И после тога сам са свих страна добијао поруке од људи како њихова деца певају „Добро знај“ и друге песме… дођем у Црну Гору на одмор, и на плажи ми приђе човек са децом и каже, да деца отпевају нешто, и крену клинци навијачке песме. Факат је да је то имало велике размере, иако Звезда није изашла у сусрет маркетиншки. Да јесте, можда би и била боља прича. А ко зна, можда је и боље што није, што је овако, остала андерграунд прича, што су те дискове делили испод жита, чини ми задовољство само то што су се песме примиле. И драго ми је што ми прилазе и навијачи других клубова, искрено честитају, од конобара на свадби у Чачку до возача на семафору који каже: навијам за други клуб, али свака част, само напред… Криво ми је што нема ко за нас да уради тако нешто. А кажем; „урадићу вам ја, није проблем“ (смех). Било је и тога, да смо помагали и другима.

Последњи наступ у Београду, у клубу Escape, после неколико година прошао је одлично, што се могло видети и по реакцији публике али и вас у групи…

– Сад нам је баш било супер, коментарисали смо заједно после наступа и баш је било одлично. Маса људи је први пут ту била јер смо ми и отворили то место наступом. Тако ти то обично буде код нас, мада ми у последњих десет година нисмо имали скоро никакав публицитет, чак смо имали прећутну забрану у медијима. Ја сам се увек држао по страни и радио своје у малим дозама. Искочи ту на пример Београдски синдикат, процени се да имају критичну масу и дају им један велики простор, Арену, ту се отвори један велики вентил. Ту онда крене размишљање како је виђена велика хала, то је плафон, врх и даље нема. Клубова по Србији нема много, такозваних малих вентила, а унутрашњост пуно више жели да се празни него Београд, зато смо ми у Београду јако ретко. Обично то буду Република Срспка и друга места у Србији, Београд му дође као пашалук.

Заређали сте са свиркама, имали сте наступе у Чачку и Милановцу…

– Често то нису велики простори, на мањем простору и није проблем, то је супер. Када је велики простор у питању, као на пример у Ужицу, може да избије инцидент безвезе, то не волим. Сви лепо прођу, прођу Божури, ТХЦ Фамилија, кад дођемо ми, почне свашта да се дешава (смех), то заиста нема смисла. Генерално је време јако тешко, реално, ја имам скоро четрдесет година, а у последњих двадесет живи се јако тешко. Баш јуче причам са другаром и коментаришемо како смо до седамнаесте, осамнаесте године живели потпуно нормално, могли смо да путујемо, да имамо кинту, а сада прође двадесет и кусур година, што значи двадесет и кусур генерација нових клинаца који постају полако пунолетни, долазе у те хале или стадионе који су стари по педесет и који се не одржавају уоште где они сматрају да је потпуно нормално да исти буду разваљени и распаднути. Сматрају да је најнормалније да се праве чуда. Ако причамо конкретно о томе, ако се клинцима потенцира да буду добри и фино васпитани, мора прво да се направи добра школа, па кад је она лепа сама по себи, ти ауторитет градиш на томе што си му направио добре услове да се развија.

Људима из мањих градова Србије много значи када се организују свирке, јер за већа дешавања често морају да се потроше кад су у Београду…

– Ми смо скоро били у Добоју, њима нико није био седам година у граду. Нико није дошао од познатијих бендова седам година. Град у Републици Српској који је на око 150 километара одавде. Иста је ситуација била као у Ескејпу, Дом Културе изграђен ко зна кад, буквално је то сала за фолклор, монтажна светла, разглас. Људи су се тамо организовали на волонтерској бази, њих десетак и ту је заправо најважнија заједница, то заједништво људи. Ту је била мешана публика, различите екипе људи, филозофије, психологије и идеологије у том адолесцентском добу кад се људи траже и развијају. Сви су се нашли заједно око те једне ствари. Када се свира “Једна је Србија“ , “На Газиместану“, “ Христе Боже“ – сви певају, весели су, сви су као један, пева се, знају се текстови, а то је све захваљујући ЈуТјубу морам признати. Сви ти спотови никада нису приказани на телевизији, тако да смо ми андерграунд бенд, они спотови који су се пуштали то је било пре 15 година. Кад сам радио “Једна је Србија“, однео сам песму на радио и рекли су ми: “Немој брате, пусти то. Пусти то Србија, доста је тога“ – то је било 2006. године, сада је 2013. Те изговори типа : “Немој то брате, правиће уредник проблем“ – и слично. Рекли су ми да баталим Србија и то, као у песми се појављује реч курва. Ја нисам могао да верујем, па врти се около бар 10 песама са разним садржинама, чак се реч курва помиње и у Старом завету, ово сам написао са смислом и поруком у песми. Одбили су ме дакле због Србије и песме о њој. Ту се видело каква је то манипулација – само због Србије. “Једна је Србија, курви је много“.

И “Песма за крај света“ има око 44.000 прегледа што је добра бројка узимајући у озбир да се сама прогурала без медијске помоћи.

– Пратим оне статистике и рецимо енглеска верзија броји највећи број прегледа у Јапану. То ми је било чудно, али сам после видео да и није тако чудно јер Јапанци много воле СКА. Руска верзија има мало мање зато што Руси нису баш толико везани за интернет на енглеском говорном подручју већ на њиховом матерњем, онда се у све те тагове и претраживаче стављају руске речи. Углавном се гледају клипови посредством друштвених мрежа као што је код нас фејсбук, амерички, претраживачи преко мобилних телефона, али опет је све то везано за наше домаће провајдере који имају своје сито и решето. Интернет је овде доста контролисан и много се води рачуна о томе шта ти заправо можеш да нађеш и шта тебе може да нађе. Ако си баш упоран можеш да дођеш до неких ствари. На тој гледаности можемо да захвалимо искључиво подели међу људима овде, енглеска верзија је сама нашла пут, имао сам прилике да будем ван земље и да је делим на другим местима, она се чак може и купити. То је својеврстан куриозитет, налази се на страним сајтовима за скидање музике која се плаћа. Тај сајт уједно промовише и рекламира песму. Сналазимо се на разне начине.

Колико си ти лично задовољан тиме што сте остали андерграунд?

– Право да ти кажем и нисам. Задовољан си кад си млад, онда знаш да радиш праву ствар, када си забрањен то значи да си ОК, с обзиром да је друштво труло и да систем не функционише. То је логика, тако не би требало да буде, али тако испадне – наопако. Андерграунд би требало да буде нешто што је табу, нешто што није баш добро за развој заједнице. Ако идеш том логиком и ако претпоставиш да андерграунд не би требало да буде добар и ако претпоставиш да ово што ми радимо није добро, онда можеш само да претпоставиш који је правац којим се креће психологија масе и идеја наших власника што се каже тј. људи који контролишу све ово, да их не именујем сад – можемо рећи људи са парама, корпорације, улагачи, инвеститори.

У једном периоду сте престали да радите, али сте дигли велику буку саопштењем.

Размишљао сам да напишем књигу у којој ћу рећи све што имам, шта је ту било, да напишем и о групи доста тога. Просто нисмо били медијски испраћени и доста људи не знају ствари. Уосталом нису дозвољени људи који имају другачије размишљање. Ево гледам и С.А.Р.С. на пример, они су исто имали много проблема, поговоту за песму “Буђав лебац“ – знаш није баш популарна тема. Тако и Београдски синдикат и још неки. С.А.Р.С. просто нестане. Раде они, али знаш где раде? У Хрватској много више него овде. Ми би на пример боље прошли на гостовању на Максимиру са Томпсоном него овде. Мислим, зезали смо се у групи на ту тему и капирам да би тад били боље медијски испраћени, као зовемо Томпсона да гостује овде, ми узвратимо тамо и све до јаја (смех). То је све наравно било зезање, али када боље погледаш ти бендови се тако појаве и напросто нестану. Сад ти је све поп као. Тра ла ла песмице, вештачки прављене листе, ја сам направио манифест да престајемо са радом, изложио сам разлоге, то је већи одјек имало него да сам рекао било шта. Коме да певамо, кад ту разни фестивали диктирају ко ће да пева, корпорације које стоје иза њих, ја сад ту треба да аминујем и да кажем да је то то. Причам са пријатељима баш о томе, са људима који предају веронауку, како је глупо да ја певам “Знаш ли ко те љуби силно?“ – а да се људи ту ождеравају од алкохола и бију. Ја нисам ту песму направио да би људима и копропрацијама које улажу у то све правио новац. Нећу да та песма служи у те сврхе, за ту песму је потребан био и благослов да се разумемо. Неколико пута сам прекидао наступ због туча и инцидената, блесавог понашања. “Једна је Србија, курви је много“ – а оно Срби се туку у публици и падне озбиљно навлачење. Ја онда станем и кажем шта је ово!? Мењају се генерације у публици, људи нас зову и кажу да свирамо даље јер они немају где да изађу и шта да чују уживо. Онда се појави песма на Пинку, МВП, глумци, спортисти, певачи, то ме је у ствари и вратило назад, као у фазону “немој да се нервираш, све је до јаја, уживаааај“, ја гледам не могу да верујем, баш је фазон шлајмара. Ту ми инат проради и намерно кажем ајмо. Опет концерти, “Песма за крај света“, почнем да узвраћам, реално песма “На Газиместану“, њу сам тенденциозно радио, њу на пример слушају у теретани у Бондстилу. Упознао сам ренџера који је дошао са намером да брани шиптаре оД Срба, да би после цела његова јединица провалила ко су и шта раде ови, и онда су се добровољно пријављивали за разне акције. Слушају песме “Знаш ли ко те љуби силно“, “На Газиместану“, “Христе Боже“. Они су били истриповали да су Крсташи, знаш тај фазон, да би човек, Ирац, на крају прешао у православље. Иде на литургије у Америци, провалиш да то што си урадио има смисао. Мени каже другар из Бањалуке да та песма од просечног Србина прави витеза са гвозденим јајима. Имам још једну идеју коју штекујем ту негде, у глави ми је, али је чувам за прави тренутак. Све је подложно злоупотреби и да се погрешно искористи. Једном сам рекао на протесту нешто, настала су препуцавања локалног карактера и видео сам где то иде.

Ситуација музичке сцене је, дакле, само рефлексија друштвене…

… ако се прича о томе зашто смо ми толико поцепани и зашто не можемо да се саставимо као народ, претпостављам да некоме то не одговара. Ми смо народ који има три вероисповести, католичку, исламску и православну, да ли смо асимиловани временом по разним територијама… Имаш класичан пример, где год су највеће светиње, ту имаш и највећи број вероисповести. Тамо где је почела српска држава, стари Рас, окружена је Србима који су временом узимали ислам. Доле имамо велике светиње, Петрова црква где је Свети Сава крштен, па село где је рођен, тамо не постоји велики споменик да то обележи. Ишло се Вуку Караџићу на ходочашће у Тршић, ишло се Брозу у Кумровец, светом Сави се не иде, а он је највећи српски просветитељ, већ су мештани то обележили на месту где је наводно ископана нека капела. Имаш Косово и Метохију као класичан пример где имаш манастире, цркве и где је насељено мултирелигиозно становништво, имаш православне Албанце, католичке, муслимане, имаш експанзију православља у Албанији о којој се мало тога овде зна. То не изненађује, тај народ се шири доста последњих година, не бирају средства. Причао сам скоро са монахом у Расу, што неки кажу у Санџаку, и он ми каже како је један човек био болестан и како су сишли на пут да зауставе било кога да га превезу у болницу. Тамо се отприлике сви знају ко је, види се по бројаници, види се чији је ауто, од српских аутомобила нико није стао, стао је један муслиман и одвезао га је у болницу. Ту ми је рекао сјајну ствар: “Земља ће бити онога који се највише буде трудио око ње“. Многи сматрају да ово нама припада по нечему, али се нико не труди око тога, ми смо добри када треба да вичемо и урламо, а када треба да се ради и да се буде стрпљив, ту не знам баш. На младима свет остаје, од вас се ту много очекује, ми старији ћемо можда пренети ген, можда ће нам доћи до главе мало свести. Не очекујем хегемонију што се каже, али се надам да ће млађе генерације бити мало паметније од ових старијих. Претходним генерацијама је све дато и оне су све то растуриле. Уместо да сачувају то што им је дато, они су то успели да развале. Бахато су се понашали и нису ценили шта су имали. Дуга је то прича која се нон стоп понавља, а ко ће то да реши – немам појма. Надам се млађи нараштаји.