Звездин европски пут

Црвена звезда је једини клуб са ових простора који се може похвалити да у својим витринама има титулу европског и светског првака. Кажу да су Бари и Токио резултат студиозног пројекта, познатог под називом “Петогодишњи план”, који су средином осамдесетих година сачинила двојица бивших Звездиних асова, професор доктор Вељко Алексић и Велибор Васовић, у сарадњи са тадашњим клупским челницима Драганом Џајићем и Владимиром Цветковићем.

Међутим, историјат Звездиног похода на фудбалски Олимп много је дужи и трајао је готово четири деценије, а Бари и Токио резултат су  деценијских стремљења свих генерација црвено-белих. Звездин европски поход започео је давне 1956. године, када је Црвена звезда као првак Југославије добила прилику да се такмичи у ондашњем Купу европских шампиона, да своје снаге одмери са најбољим и најеминентнијим европским клубовима. Друга половина педесетих година био је резултатски један од најуспешнијих периода у историји нашег клуба, за пет сезона освојене су четири  шампионске титуле и два национална купа, а учешће у Европи  била је идеална прилика нашем тиму да потврди своју вредност, да од локалне прерасте у планетарну величину.

Успон Црвене звезде започео је доласком на тренерску клупу Милована Ћирића, бившег фудбалера, првог послератног капитена нашег клуба.  Под командантском палицом легендарног Ћире, Звезда је успела да у потпуности загосподари југословенским фудбалом, да две године за редом осваја национално првенство – 1956. и 1957. године. Али суверена владавина југословенским просторима није било нешто што би задовољило амбиције црвено-белог војсковође, његов победнички дух тежио је новим изазовима, новим освајањима. Тако је 1956.године, са својом црвено-белом армијом, предвођеном генералима МитићемШекуларцем и Костићем, командантима армијских области БеаромСтанковићем и Топлаком, кренуо у освајање фудбалске Европе, не марећи за техничку и финансијску супериорност противника, уздајући се у срчаност својих јунака. Пред налетима црвено-беле армије оружје су положили летећи Холанђани – Рода Керкјевик и борбени Бугари – ЦСКА Софија, да би се у полуфиналу намерили на превртљиве Латине – славну Фиорентину. Намерио се јунак на јунака, био је то двобој двају по свему равноправних противника, али је као и много пута у историји спортска срећа била је савезник жабара. У једном од ваздушних дуела повредио се вођа Звездине ескадриле Иван Топлак, због чега је морао пре времена да напусти битку и у болници вида јуначке ране. Превртљиви Латини успели су да искористе бројчану надмоћност, постигну победоносни погодак и пласирају се у финале.

Ватрено крштење  на европској сцени Црвена звезда имала је 3. новембра 1956. године у Херлену, против Рапида, тадашњег првака Холандије. Предвођена бардовима Митићем и Станковићем, те младим лавовима Шекуларцем и Костићем, екипа Црвене звезде показала је сву раскош свог  фудбалског талента и најавила да ће у будућности  играти и те како значајну улогу на европској фудбалској сцени. Летећи Холанђани нису могли да одоле силовитим налетима црвено-беле армије, предвођене громовницима КостићемТоплаком и Рудинским , тако да је Црвена звезда своју прву европску битку решила у своју корист, резултатом 4:3.

Реванш у Београду, 8. новембра те године, била је још једна демонстрација црвено-беле фудбалске силе. Головима Костића и Рудинског Црвена звезда је славила са 2:0 и укупним резултатом 5:2 пласирала се у наредну рунду.

Тамо их је чекала Звезда, али она бугарска – ЦДНА, тим армије, бугарски пандан београдском Партизану. У најави је био још један велики рат бивших непријатеља, али овога пута фудбалски, окршај најбољег југословенског и бугарског клуба. Пресудила је далекометна артиљерија Боре Костића, потпомогнута маневарским лукавством Владице Поповића, па је Црвена звезда “Трећи балкански рат” решила у своју резултатом 3:1 и на реванш у Софију отпутовала са два гола предности.

У реваншу су Бугари силовито наваљивали, водили са 1:0 И 2:1, имали и публику и судије за савезнике, али захваљујући, пре свега, присебности свог министра одбране Великог Владимира, црвено- бела армија је успешно одолела свим искушењима. Бугари су ту битку добили са 2:1, али рат је припао Црвеној звезди, која се тако пласирала у полуфинале најеминентнијег европског фудбалског такмичења.

Следећа тврђава на путу ка европском врху била је Фиренца – судар латинске довитљивости и српског ината. Прва утакмица играна је у Београду – 3. априла 1957. Године. Црвено-бели су били достојан и у свему равноправан противник моћним Италијанима и, да није било те несрећне повреде Топлака, у време када још нису постојале замене, вероватно да би исход тог београдског сусрета био другачији и повољнији за наш тим, да би Митић и другови на реванш у Фиренцу отпутовали са много више самопоуздања и вере у успех. Италијани су искористили бројчану надмоћност и голом Принија у 88. минуту славили са 1:0.

Испоставило се да је тај погодак одлучио победника овог историјског двомеча, пошто је реванш у Фиренци завршен без голова, и поред силних атака и насртаја црвено-беле артиљерије на италијански бункер. Није помогла  ни “атомска левица” Боре Костића, ни техничка супериорност Рајка Митића, ратничка срећа била је тог дана на страни  Латина.

Тако је црвено-бела  армија заустављена на свом првом походу на европски врх. Али тај почетни “неуспех” није обесхрабрио црвено-беле момке  нити поколебао њихову веру у могућност освајања фудбалског Олимпа.

(наставиће се)