Био једном један прелазни рок…

Огромна очекивања, велики промет, никаква зарада…


Имала је управа Црвене звезде право када се одлучила да освежи екипу током летњег прелазног рока. Након две сезоне, многи играчи су достигли врхунац у клубу и играчки кадар је доживио многе промене. Појачања су тражена широм Европе, са многима су преговори били исцрпљујући, много новца је уложено, а на крају је доведено пет иностраних фудбалера:

  • Жандер Рибеиро Сантана (31) – Пафос
  • Томане (27) – Тондела
  • Матео Гарсија (23) – Лас Палмас
  • Раџив ван Ла Пара – Хадерсфилд
  • Хозе Кањас (32) – слободан играч/ПАОК

ЖАНДЕР – КОМИЧНИ ТРАНСФЕР

Тешко је наћи праву реч којом би се описао трансфер Жандера Рибеира Сантане. Била је то ужурбана потера за левим беком који ће бити алтернатива Родићу док спрски репрезентативац не оде, а да потом ускочи у његове копачке и одмени га у стартној постави. Редом су одбијени играчи попут Натанаела у страху да се не понови сценарио као са Кафуом. Пик је бачен на играча кипарског Пафоса, а тридесетједногодишњи фудбалер је чак и плаћен 200 хиљада евра. Већини навијача је тај трансфер био итекако нелогичан јер је бразилски фудбалер имао врло мало искуства упркос позним играчким годинама, а након једне сезоне је склоњен из Аполона након лоших издања у Лиги Европе. У тадашњем прваку Кипра је константно показивао тактичку неубоченост, веома лошу дефанзиву и озбиљне проблеме у игри. Осим репертоара дриблинга и констнантог трчања са лоптом, ништа друго Бразилац Жандер није показао што би га препоручило Црвеној звезди. Када се узме у обзир да је за милион и шесто хиљада евра продат Алекса Терзић, млади репрезентативац Србијд, поставља се питање шта је то Терзић могао показати а да буде горе од онога што смо гледали од Жандера? Грешке младића од двадесет година би сви навијачи прогледали кроз прсте јер би у будућности можда напредовао и донео профит, док према странцу у позним годинама нико неће имати милости.

ТОМАНЕ – ТРАНСФЕР САГА ДУГА ГОДИНУ ДАНА?

Дуго је спортски сектор преговарао са Португалцем и његовим агентима, као и са његовим клубом Тонделом, а велика жеља свих у клубу је остварена 2. јула када је у Тондели прихваћена понуда од 750 хиљада евра, а португалски нападач пристао на плату од 35 хиљада евра месечно. Црвена звезда је заузврат добила 4 гола у домаћем првенству, 41 минут и црвени картон у квалификацијама, и ниједан гол на 210 минута (највише од свих нападача) у Лиги Шампиона. Иако се десио бљесак сјајним голом против Спартака, Томане је показао да веома тешко улази у шансе. А када је добио ону највећу – пенал за врло вероватно пролеће у Европи – погодио је пречку. Јасно је да је пред њим сада веома тежак задатак да залечи велику рану на срцу свих навијача.


МАТЕО ГАРСИЈА – ДОВЕДЕН ДА ИГРА БЕКА ИЛИ КРИЛО?

Вероватно и најдужа трансфер сапуница овог лета десила се када је у клуб требао да
стигне Матео Гарсија. Покушао је Олимпијакос да преотме омаленог Аргентинца али је
Црвена звезда успела оствари победу над „братским“ клубом за преговарачким столом. И почело је као из бајке за Матеа Гарсију јер је постигао веома важан гол у Берну. После тога је уследила и бомба против Војводине. Ипак, како је време пролазило, Гарсија је показао да су ти моменти сјаја били само изузетак и да је веома далеко од нивоа Лиге Шампиона. Једину разлику коју је Гарсија правио била је игра у дефанзиви када је пожртвовано помагао Гобељићу. Иако за то заслужује похвале, Гарсија је ипак доведен да прави разлику у нападу, а он то благо речено не ради. Иако је хваљен због брзинских способности, ниједном Матео Гарсија није показао да је у стању да претрчи било којег ривала и због веома ситног корака је чак био и неупотребљив у контранападима.


РАЏИВ ВАН ЛА ПАРА – БОМБА У МИНУТ ДО 12

Након најављеног одласка Бена, а новог уласка у Лигу Шампиона, челници клуба су се
дали у потрагу за новим појачањем на позицији крила. Избор је пао на играча са премијерлигашким искуством – Раџива ван Ла Пару. Од Холанђанина се очекивало да вештим дриблинзима и одличном игром 1 на 1 оплемени игру Црвене звезде, али је од доласка показао да ни једним квалитетом не може унапредити игру нашег тима. Због великог броја странаца (још једна грешка челника клуба) није добио потребан континуитет кроз првенствене утакмице али је на онима на којима је играо био мање или више лош. Играч који је показивао озбиљно фудбалско знање у једном од најбољих фудбалских лига је морао да се наметне као кључни играч екипе.


ХОЗЕ КАЊАС – ДОБРА РАДНА БИОГРАФИЈА НИЈЕ ГАРАНЦИЈА

Хозе Кањас је играч који има преко 100 утакмица у највишем рангу шпанског и енглеског фудбала. Као такав се не може окарактерисати као лош фудбалер јер је изградио каријеру о каквој машта много деце кад почну да тренирају фудбал. Али Кањас је врло вероватно једна од највећих грешака у прелазном року Црвене звезде. Не као лош појединац, него као неко ко апсолутно није требао Црвеној звезди. Имао је искусни Шпанац одличне утакмице против Копенхагена и Јанг Бојса, али када се дошло до највишег нивоа показао је да једноставно не може повући сам. Иако је играч са врло добром антиципацијом и читањем игре, не поседује довољно изражене физичке карактеристике којима би парирао противницима из највише класе. То је најбоље илустрификовано кроз онај трк Хјунг Мин Сона у Лондону када је надокнадио десетак метара и за још толико претрчао Кањаса да постигне гол. Црвеној звезди је био прекопотребна побољшана верзија бившег капитена Доналда, физички доминантан задњи везни који ће бити довољно јак и покретљив али и сигуран у пас игри под великим притиском са каквим се суочава у Лиги Шампиона.

ОРЕОЛ ОДГОВОРНОСТ НАД СВИМА

Спортски сектор клуба који је био задужен за бирање појачања је дебело омашио у многим изборима. На први поглед се чини да су играчи пре довођења оцењени искључиво појединачно и да није узето у обзир колико ти играчи заједно могу формирати квалитетан тим. Не тако давне 2017. године, Црвена звезда је без дилеме имала много мање атрактиван тим, са играчима попут Срнића или Милића, који можда никада неће заиграти у Примери или Премијер лиги као што су играли Гарсија и ван Ла Пара, али су заједно били верни војници Владана Милојевића са којима је шеф струке знао како да ради и извуче максимум из њих упркос одређеним лимитима. Иако је била јасна добронамерна жеља челника да додатно унапреде екипу са играчима који можда индивидуално имају већи „плафон“, шеф стручног штаба Владан Милојевић је имао многе муке да кроз те играче спроведе своје идеје и замисли. Резултат свега је био тим без “главе и репа” који се веома мучио да изнесе оно што се од њега тражи.