Брука и срамота

Докле ће трајати иста слика на вечитим дербијима?

Још један вечити дерби је прошао а навијачима Црвене звезде је остао горак укус у устима након утакмице. Иако статистика каже да под Владаном Милојевићем Црвена звезда има скор 2-4-2, та бројка не кларификује довољно јасно ниво партија које је Црвена звезда пружила у тим утакмицама. Поготово не у ситуацији када се наш клуб налази у најуспешнијем периоду у новијој историји клуба док се Партизан налазио у организационим и финансијским проблемима, и излазио на мегдан објективно слабијим играчким кадром. Црвена звезда је вечерас дошла у ситуацију да не упути ни један једини ударац у оквир гола Партизана и да буде инфериорна у скоро свим статистичким параметрима. Та лоша игра је постала континуитет када су у питању вечити дербији па се због тога наш тим често спашавао у утакмицама у којима је једва изборен реми.

На страну сви успеси у Европским такмичењима за које је све један навијач веома захвалан, вечити дерби такође носи јако велику важност са собом и осим резултатског значаја утиче и на атмосферу унутар екипе као и морал играча. Киксеви као вечерашњи могу довести у питање и освајање титуле која је најбитнија као корак ка европским случајевима. Да је тријумфовала, Црвена звезда је могла побећи Партизану на 7 бодова разлике а сада је трка за титулу у потпуности отворена са само једним бодом разлике.

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ИДЕЈА И ПЛАН Б?
Од доласка у клуб, Владан Милојевић је урадио докторску дисертацију на тему „Европске утакмице“. Шеф стручног штаба је пронашао начин како да припреми и постави своју екипу у утакмицама против много јачих и скупљих ривала па су тако редом поражени ривали попут Спарте из Прага, Краснодара, Бате Борисова, Келна, Салцбурга, Копенхагена, Јанг Бојса, Ливерпула, остварени су и „три бода вредни“ ремији са Наполијем и Арсеналом а мало је недостајало да се избаци и славни ЦСКА из Москве. У неким тренуцима је и срећа била наклоњена нашем тиму али је поштено рећи и да је и та срећа заслужена. Оно што је заједничко свим овим ривалима је то да су објективно сви били фаворити против нашег тима. Главно питање је зашто наш тим не приказује квалитет у утакмицама у којима је фаворит.

Дисциплина у игри је нешто на чему је шеф стручног штаба инсистирао од самог доласка у клуб, да свих 11 играча на терену зна своју улогу пре свега када се брани али и када се напада. „Одбранити свој гол“ је постала заповест Владана Милојевића и то је донело сјајне резултате у европским такмичењима. Ипак делује да је управо тај менталитет из бројних европских утакмица постао огромна кочница нашим играчима у утакмицама против Партизана и да се пун потенцијал нашег тима не користи када треба да оправдамо улогу фаворита.

Партизан је ушао много боље у утакмицу у свих пет претходних дербија док наш тим ни на једном мечу није успео да успостави контролу над утакмицом и преузме иницијативу. Црвена звезда већ у континуитету не приказује идеју како да нападне вечитог ривала, иако играчи попут Марина, Иванића, ван Ла Паре, Гарсије итд поседују огроман нападачки потенцијал.

ГДЕ НЕСТАЈЕ ДИСЦИПЛИНА У ОДБРАНИ НА ДЕРБИЈУ?
Екипа која је сачувала мрежу против већине наведених ривала је примила гол од Партизана на СЕДАМ утакмица заредом. Остаје велико питање шта се то дешава са дисциплином у игри на којој толико инсистира стручни штаб када дође вечити дерби. Уз дужно поштовање, Партизан је у свим утакмицама био слабији ривал од оних са којима се наш клуб сусретао на европским утакмицама и против којих је сачувао мрежу. Ако је напад опет испаштао због дисциплине и резултата, где нестане сваки пут сигурна и поуздана одбрана?

СТРАХ ОД ДЕРБИЈА И НЕДОСТАТАК ЖЕЉЕ
Иако се могу чути многе мотивационе изјаве пред утакмицу, већина играча у дерби улази веома млако и са огромном дозом страха од грешке. Са друге стране, вечити ривал често улази веома мотивисано и инспирисано у утакмице па су тако много чешће имали играче који су играли изнад својих реалних могућности. Управо то је један од разлога због чега наш тим изгледа много слабије већ неколико утакмица. Доза агресивност и већа жеља за победом није приказана баш ниједном код наших играча а управо то је често било од пресудног значаја.

И поред свих европских гиганата који су играли против нашег клуба у последње време, утакмице са вечитим ривалом ће увек бити изнад свих осталих за навијаче Црвене звезде. То морају схватити и играчи јер за срамотна издања попут вечерашњег не постоји баш никакво оправдање. Никакве сузе ни покајања не могу надокнадити лоша издања која гледамо у континуитету већ само тотални заокрет у коме ће и наш клуб коначно заиграти фудбал у вечитом дербију!