Дефиниција промашаја – лето 2019. године

Продајом Томанеа у Турску практично се ставља тачка на један од најлошијих прелазних рокова у новијој историји Црвене звезде. Иако Гарсија још увек није напустио клуб, када год да се то деси, неће променити чињеницу да је спортски сектор црвено-белих прошлог лета направио лоше потезе.

Антонио Мендеш Томане напустио је Црвену звезду и прешао у турски Сивас, за, како се незванично сазнаје, обештећење од 700 000 евра. На тај начин, Звезда је у року од само годину дана прекинула сарадњу са низом појачања која је називала капиталним, од поменутог Томанеа, преко Кањаса, Жандера, ван Ла Паре, и, вероватно ускоро, Гарсије.

Доведени као капиталци за Лигу Шампиона, и играчи који ће свакако правити разлику у домаћем шампионату, редом су напуштали тим без да су икаквог озбиљнијег трага оставили. Црвена звезда је уложила много новца у њих (обештећења за Томанеа, Гарсију, и  ван Ла Пару, јак уговор за Кањаса, и солидан за Жандера, уз пратеће бонусе за учешће у Лиги Шампиона), а заузврат добила главобољу и тежак процес раскида сарадње, или продаје за мање него што су сами играчи доведени.

Томане је у Звезди одиграо 32 меча, постигао осам голова, и убележио пет асистенција, али освртати се на статистику не би, ни на који начин, могло да илуструје колико португалски нападач није могао да прави разлику у црвено-белој опреми. Без игре унапред, без претерано добре игре леђима, без добре технике, Томане није успевао да се наметне ни шефу Милојевићу, а ни шефу Станковићу, који је, због повреда Боаћија, Павкова, и Бена (који у последње време игра шпица), ипак морао да га уврсти у стартну поставу у последње време. Голом против Тиране, који је Звезди значио директан пласман у треће коло квалификације Томане је донекле поправио утисак, али свеукупно гледано нећемо га се сећати као играча који је правио разлику.

Раџив ван Ла Пара сасвим сигурно ће ући у анале као један од највећих промашаја у нашем дресу, у пребогатој историји клуба. Прескупо плаћен за наше стандарде, најављиван као апсолутни капиталац на крилу, отишао је без обештећења, уз само један гол против Трепче у Купу, и асистенцију против Мачве. По свим могућим стандардима, премало. Додатна ствар која не иде на руку нашем спортском сектору је тотално нејасна идеја са крилним играчем, који није имао никакав континуитет у домаћој лиги, а играо је мечеве Лиге Шампиона где, очекивано, није ни могао да прави разлику. Такође, холандски интернационалац био је један од првих играча на које нови шеф струке, Дејан Станковић, није желео да рачуна по свом доласку, те је ван Ла Пара индивидуално тренирао ван остатка тима. Остаје отворено питање у ком тренутку је дошло до погрешне процене карактера холандског играча који је, ако ништа друго, код Дејана Станковића имао прилику за свеж старт, и поправљање иницијално лошег утиска.

Хозе Алберто Кањас био је фактор у прошлогодишњим квалификацијама, и допринео је избацивању Судуве, Копенхагена, и Јанг Бојса. Типичан представник шпанске школе, играч солидне антиципације, али и изразито ограничених тркачких способности, одиграо је само 21 меч у Црвеној звезди и, као и ван Ла Пара, црвено-беле напустио без обештећења. Дуго је трајао преговарачки процес у којем су стране покушавале да нађу компромис, а на крају је резултирао споразумним раскидом уговора. Највећи ”хајлајт” његовог мандата у Црвеној звезди јесте гол Сона у Лондону, у којем је у пуном спринту дугачком преко 50 метара ”у прашини” оставио Кањаса, који је поред њега деловао преспоро. Играч који је био један од боље плаћених у тиму, а нема потребну брзину за такмичење какво је Лига Шампиона, такође представља погрешну процену нашег спортског сектора.

Ако су поменути играчи оставили слаб, или јако слаб утисак, онда је тешко пронаћи епитете којим бисмо адекватно могли да представимо учинак Жандера Рибеире, бразилског левог бека, у нашем дресу. Доведен из Пафоса, без претерано озбиљног педигреа, и у познијим играчким годинама, од старта је одавао прилично специфичан утисак. У моменту његовог довођења Црвена звезда је играла фудбал у којем је кључна ствар дефанзивни допринос бекова, који форсирају тимове да играју кроз средину, где смо скупљени и непробојни, а Жандер је био све, само не квалитетан дефанзивац. Пречесто је играо високо, одавајући утисак крила, а не бека, и, на нашу велику жалост, неопрезном дефанзивом у одлучујућем мечу Лиге Шампиона, против Олимпијакоса, скривио пенал. У последњем минуту, вредан пролаза даље.

Поред чињенице да сви поменути играчи нису правили разлику ни на домаћој, ни на иностраној сцени, издваја се и чињеница да многи од њих нису имали никакву тржишну вредност по одласку из Црвене звезде, а у њеном дресу су играли Лигу Шампиона. То сасвим сигурно говори у прилог тези да Звезда јако ретко треба да се одлучује за ангажовање странаца у тридесетим годинама, јер чак и да праве велику разлику, питање је колико обештећење за њих може да се добије. Једини који је генерисао озбиљније интересовање на тржишту,а чак није правио неку разлику на терену, јесте Матео Гарсија. Просто, тимови плаћају потенцијал играча докле год је он довољно млад. Можда сурово звучи, али тржиште је тако профилисано, и тим калибра Црвене звезде то би морао јако добро да познаје јер, на крају крајева, Звезда и живи од продаје играча.

Од већине горепоменутих, нажалост, нисмо успели да приходујемо.