Дејан Станковић – ново поглавље: два месеца после

Прошла су скоро два месеца од првог окупљања на припремама Црвене звезде. Иако име Дејана Станковића има култни статус у српском фудбалу, услед недостатка тренерског искуства било је разумљиво и очекивано да међу великим делом навијача влада скептицизам. Педесетак дана после добили смо узорак од четири првенствене утакмице као и две озбиљније припремне провере из којих се може закључити неколицина ствари.


ФИЛОЗОФИЈА ИГРЕ

По доласку Дејана Станковића на место шефа стручног штаба многи су се питали какву ће филозофију игре наметнути. Два месеца после можемо рећи да ћемо у наредном периоду гледати тим који игра висок пресинг, који покушава да игра директан фудбал и који се физички много троши у оба правца игре. Екипа често напада у формацији 3-6-1 када се Родић као леви бек често спушта назад а Гобељић добија слободу у нападу. Већина напада иде по левој страни преко Жељка Гаврића који је преузео улогу главног оружја у нападу. Од нападача се тражи константни пресинг, вертикална и дијагонална кретња без лопте па је тако Боаћи био у предности све до повреде. Након повреде, шансу је у две утакмице већ добио Алекса Вукановић који се у тој улози сналази боље од Павкова који се много мучи у поставци са оволико трчања. Игра Црвене звезде је већином изгледала доста течно и није било много момената безидејности какве смо често гледали током јесени.

НЕКИ НОВИ КЛИНЦИ

Када би се извршила анкета међу навијачима ко је најбољи играч Црвене звезде у пролећном делу сезону, највише гласова би покупили Жељко Гаврић и Вељко Николић. Још једном је доказано да квалитет не пита за године и да не постоји разлог због чега млађи играчи не би добили огромну минутажу. Управо недостатак тржнишно вредних играча је довео Црвену звезду у ситуацију да цели јануар не може остварити већи финансијски приход. И док у међувремену повећавају тржишну вредност екипе, у исто време и носе игру Црвене звезде за разлику од већине скупих играча који су неупсешно обављали ту улогу током јесени. Много већи простор је добио и Његош Петровић који је кроз рад видно поправио многе сегменте у игри. Од виталног је значаја да се овим играчима настави давати подршка и шанса и у тешким тренуцима јер су показали да се око њих може градити екипа.

ПРОБЛЕМ ШПИЦА И РЕАЛИЗАЦИЈА

На готово свим утакмицама до сада наш тим је пропуштао прилику да иницијативу добру игру крунише голом и тако „затвори утакмицу“. На досадашње четири првенствене утакмице било је доста нереализованих прилика из којих се могла решити утакмица или доћи у вођство као на јучерашњем дербију. Иако Црвена звезда има три класична нападача у своме играчком кадру делује да баш ниједан није решење из више разлога. Ричмонд Боаћи је играо врло добро на припремама али је поново доживео повреду и постало је фрустрирајуће да се сваких пар утакмица мења због повреде. Од повратка из Кине је пропустио скоро половину утакмица и јасно је да је непоуздан за било какве дугорочне планове. Милан Павков је највише изгубио променом филозофије у игри и тренутно се чини да је веома далеко од стартне поставе јер је јасно да није неко ко може да игра пресинг и да екипи доноси дубину и агресивност какву захтева тренер. Томане се мучи са прилагођавањем од самог доласка, није имао ни континуитет а током припрема је и он имао проблема са повредама па остаје да се види да ли ће добити шансу. Вукановић тренутно делује као најбезболније решење али је показао одређене лимите и доста лошу реализацију.

ПАД У НИВОУ ТРЧАЊА

Сада је већ дефинитивно приметно да ниво игре доста пада у другом полувремену. То није неочекивано нити чудно када се екипа одлучи на игру са много трчања али је јасно да може бити великих последица у моментима када екипа физички падне. Мораће Дејан Станковић порадити на томе да екипа успостави баланс у нивоу трчања како би се исти задржао кроз већину утакмице. Не треба заборавити и да су везни ред чини Душан Јованчић и Његош Петровић који своју игру углавном базирају на снази и трчању и да имају одређене техничке недостатке. Због тога је екипа имала много проблема при изношењу лопте у другом полувремену. Технички квалитетнији играч би у тренуцима умора дефинитивно боље стао на лопту и изношење лопте из одбране би вероватно мање испаштало.

Након свега виђеног јасно је да Дејан Станковић заслужује подршку и време, не самозбог имена и играчке каријере, него зато што је екипа показала озбиљан потенцијал у уводним утакмицама и што меланхоличној екипи унео нову енергију и тактичке замисли. Скоро сва летња појачања су у овом тренутку на маргинама и неупотребљива, па ће тако одговорни са Маракане бити на огромном испиту да Дејану Станковићу обезбеде оно што је потребно да се квалитет екипе додатно подигне.