Фудбалско одрастање Његоша Петровића

Двадесетогодишњи фудбалер први пут осећа на својој кожи шта значи играти за Црвену звезду.

Претходна утакмица са Тотенхемом је била највећа у досадашњој каријери Петровића. Иако има тек 20 година, већ неколико сезона је присутан у сениорском фудбалу па је тако у домаћем првенству забележио преко 70 утакмица у дресовима Рада и Црвене звезде. У среду је ипак по први пут заиграо у стартној постави у такмичењу какво је Лига Шампиона и против премијерлигашког ривала који игра у петој брзини свих 90 минута. Поглед на саму статистику каже да је Петровић обавио много бољи посао од колега Кањаса, Вулића и Јованчића, који су такође наступили у две утакмице против Тотенхема.

И заиста Петровић је изгледао као неко ко није импресиониран ривалом. Без много страха је делио лопту и био је агресиван колико је могао у дуелима против објективно јачег и бржег ривала. Утисак би био готово савршен да није направио кардиналну грешку код другог гола Тотенхема, који је преломио утакмицу, када је прво погрешним додавањем поклонио посед противнику, а потом одлучио да не прави фаул над Ндомбелеом иако је имао довољно времена да то уради. Као да, навикнут на суперлигашке ривале, у том тренутку није очекивао да је Ндомбеле у стању да под јаким пресингом пошаље одличан пас за Сона.

Управо због те грешке су изостали хвалоспеви на рачун младог везисте. У већини других клубова би младост и неискуство били оправдање за такву грешку, али не и у клубу какав је Црвена звезда где су очекивања максимална макар ривал био и вицешампион Европе. Управо и те реакције у јавности треба да играчу послуже као искуство једнако самој утакмици јер су показатељ величине клуба и очекивања у Црвенoј звезди. А уз оваква искуства Његош Петровић може бити само бољи и значајнији за игру Црвене звезде јер је већ показао да није само будућност клуба, већ и садашњост.