Господо, рулет среће коначно је стао – време је за жесток рад!

Брука и срамота против минхенског Бајерна већ од данас мора да буде тотална прекретница у начину размишљања и деловања свих релевантних структура у Црвеној звезди – од генералног директора, па све до економа.

Црвена звезда је прошле вечери одиграла последњи меч на домаћем терену у оквиру овосезонског издања Лиге Шампиона. Биланс домаћих утакмица на свом стадиону завршавамо победом против Олимпијакоса, и болним и тешким поразима од Тотенхема и Бајерна.

Одмах да назначимо да ће нота овог текста бити изразито критичка, јер је општи утисак Звездине публике да је доста нерада, опуштања, одушевљења чињеницом да смо део Лиге Шампиона и претпоставке да ће то само по себи донети неопходни просперитет. Пораз против Бајерна сублимирао је све што људи у Звезди погрешно раде – од избора играча, немогућности мотивације, цене карата, изгубљене хемије у тиму, удаљавања од публике која је била ту када је црвено-белима било најтеже, магловите будућности…

КО, И КАКО, БИРА ПОЈАЧАЊА, ОД КОЈИХ ЈЕ СКОРО СВАКИ (ЖЕСТОК) ПРОМАШАЈ?

Хајде да почнемо од проблематике селекције играча – у доба када Црвена звезда поседује богатство у виду напредних софтвера за скаутинг и аналитику, где не постоји детаљ који може да промакне „оштром оку“ програма који на никада детаљнији начин нису описивали сваког фудбалера на овом свету, наш тим су „појачали“ играчи који, нажалост, не праве разлику ни у Европи, ни у домаћим утакмицама.

Да утисак буде још јачи, спортски сектор Црвене звезде поноси се ставом да најбоље знају ко је довољно кадар да понесе тешко бреме дреса Звезде, и никаква суфлирања са стране нису ни пожељна, ни потребна. Сада нећемо анализрати појачања по прелазном року, већ ћемо пробати скупа да набројимо играче којима је пројектована кључна улога у нашој игри, али се, опет нажалост, десило потпуно супротно. И то све у ситуацији када их нисмо доводили бесплатно, већ смо имали простора да стварно инвестирамо пристојан новац.

Жандер, Иванић, Ван Ла Пара, Гарсија, Кањас, Томане спадају у групу играча који су у претходних пар прелазних рокова стигли као капитална појачања. Осим донекле Гарсије, и то превасходно због гола на дебију против Јанг Бојса, сви до једног носе епитет промашаја. Сви до једног. Иванић је чак и имао солидних епизода у квалификацијама, али с обзиром на високо обештећење, и „хајп“ којим су га окружили функционери клуба, чињенице да добро познаје овдашње поднебље и да му никакав период адаптације није потребан, никако другачије не може да се опише сем као жестоко разочарење. Од играча који треба да носи игру, прво је дошао до тога да га струка „шета“ по крилним позицијама које нису његова јача страна, да би синоћни пораз онако симболично показао где је тренутно Иванић у играчком кадру – фудбалер који улази на 0:5, кад је све већ одавно готово.

Ако је заиста истинито да је Звезда јурила Томанеа више од годину дана, и да је он „тај“ играч који ће наследити славу Боаћија из првог мандата, онда је централа задужена за избор играча поново направила страховит промашај, и погрешно инвестирала. Томане, да подсетимо, од важних утакмица за Звезду, није играо дерби, Тотенхем код куће, Бајерн код куће, Бајерн у гостима (суспензија због црвеног картона против Јанг Бојса), Копенхаген у гостима (опоравак од повреде). Последњи гол постигао је против Бачке Тополе крајем октобра. Ако изузмемо квалификације у којима је био повређен (што је несрећан случај, и у фудбалу се дешава), поставља се питање где њега струка данас види? Зашто је доведен да би, објективно, био иза Боаћија и Павкова (када су обојица здрави)? Како очекујемо да од зиме понесе напад Звезде после, извесно је, растанка са Боаћијем, и можда Павковим?

Ми нећемо судити о томе да ли је Томане генерално добар играч, или не, али не можемо, а да не приметимо да је за њега дато обештећење, да је најављиван као велико појачање, а да га у битним мечевима фактички нема? То апсолутно није случајно.

Жандер је следећи груб пример, највише због чињенице да се стилом игре апсолутно никако не уклапа у филозофију игре Владана Милојевића. Леви бек очајне дефанзиве? Притом нам је потребан за Европу где је један од стубова Милојевићеве одбране непробојни бок? Звучи изузетно контрадикторно, али нажалост, то је наша реалност. Жандер је, према ономе што је приказао, више крило него бек, макар у ономе што Милојевић жели у Црвеној звезди. Играч од 31 године, без озбиљнијег искуства у европским такмичењима никако није смео да буде једно од наших већих појачања. Потенцијал за продају не постоји – дакле, Жандер ће Звезди бити само трошак.

Кањас у суштини није лош играч, краси га шпанска елеганција и фудбалска интелигенција, али његов досадашњи боравак у Звезди стаје у Сонов гол у Лондону. Да парафразирамо једну помало беспотребну изјаву која је такође дошла из редова нашег клуба – трка ферарија и фиће. Пошто смо, евидентно, имали простора да инвестирамо на овој позицији, зашто смо се одлучили за брзину фиће? За ферари, наравно, немамо новца, али смо сасвим сигурно имали за бржег играча на средини. Звезда је најпробојнија на средини, где смо нон стоп покушавали да имплементирамо чувени стуб српске тренерске школе, а то је дефанзивни блок. Нажалост, блок је разбијан из меча у меч, уз болан недостатак агресивности и прављења кључних фаулова који секу контре, чак и по цену картона.

Гарсија има простора да поправи утисак, али је можда највеће разочарење од свих Раџив ван Ла Пара. Тешко је речима описати анемичност једног од наших најзвучнијих појачања. Доведен као играч префињеније технике, до сада, сем утакмице Купа против Трепче, од њега нисмо видели ништа. Због правила о броју странаца често није ни био у протоколу, тако да се опет враћамо на старо питање – зашто је доведен играч који не игра?

ЗА МИЛОЈЕВИЋА ЗНАМО ДА МОЖЕ ВИШЕ – ГДЕ ЈЕ САДА ПРОБЛЕМ?

У чуду у којем се трнеутно налазимо анализирајући ситуацију у Звезди, морамо да се питамо где је тачно проблем у мотивацији и енергији нашег тренера, после Лиге Европе (и то обезбеђеног пролећа) и две Лиге Шампиона? Зар није таква поставка ствари, надметање са најбољима на свету, сан и привилегија сваког српског тренера? Како је педантни, одговорни и озбиљни Милојевић изгубио и снагу, и вољу и енергију па његове екипе, које би требало да буду чврсте и одоговрне, примају тачно онолико голова колико противници у Европи желе? Бајерн и Тотенхем су заједно желели 18 голова. Толико су и добили. Арсенал, БАТЕ, Келн, Ливерпул, Наполи и ПСЖ су такође имали своја очекивања, али су са више или мање успеха осујећени у својим намерама. Од нас су Бајерн и Тотенхем јачи за можда укупно 10-12 голова, остале смо ми дали себи самима, због одсуства жеље, енергије и борбе. Шеф Милојевић је живео за овакве утакмице, живео за моменат када ће се надмудривати са најпознатијим и најцењенијим тренерима у Европи, а ове сезоне у Лиги Шампиона, положио је оружје без да је уопште запуцао.

Овим темпом, Звезда ће бити у још већим проблемима. Ако се шефу Милојевићу из било ког разлога иде из Звезде, ако је проценио да је дао свој максимум, и да нема више места доказивању, то је ствар која промптно мора да се реши. Јасно нам је да Црвена звезда троши свакога, али интерес клуба увек је важнији од интереса сваког од нас појединачно. Према томе, наредних недеља, након завршетка јесење полусезоне, морамо добити јасне одговоре на питања – како даље, и шта даље? Последње што желимо је да пролазимо поново медијску сагу око одласка или останка тренера Црвене звезде. Нешто дебело не штима, вертикала одговорности полази од управе, преко тренера, па на крају играча. Са окретањем новог листа ће убрзо да се окасни.

ПОБЕДЕ ПРОТИВ БАЈЕРНА И ТОТЕНХЕМА НИКО НЕ ОЧЕКУЈЕ, АЛИ ГЕНЕРАЛНИ НАПРЕДАК ЈЕ ПОД МОРАЊЕМ

Челници спортског сектора Црвене звезде често воле да користе популарни спин у јавности како Звезда не може да се мери са најбољима у Европи, како не може да им парира, највише због нереалне разлике у буџету. Истовремено, као контрадикција поменутом прича се о величини Звезде која ни пред ким неће, и не сме да устукне. Дакле, ако Звезда неће и не сме да устукне, онда ни разлика у новцу не сме да се подводи као алиби фактор. Знамо какво је стање, али знамо да можемо, и да имамо квалитет да се пласирамо у Лигу Шампиона, нарочито у овом систему квалификација.

Међутим, овде је важнија једна друга ствар – ако Бајерн и Тотенхем јесу толико јачи од нас, онда ми морамо бити подједнако јачи од своје конкуренције у домаћој лиги. Ако Бајерн није задовољан са 0:5 и хоће још, онда морамо и ми да будемо гладни на 2:0, на 3:0, да никада, и ни под којим условима не будемо задовољни тренутним резултатом. То је оно што много боли публику – недостатак жеље, и енергије. Повлачење ручне кочнице у неком 50. минуту и досадно отаљавање посла до краја утакмице.

Константно избацујемо флоскуле о томе како су ривали у домаћој лиги јако добри, квалитетни, како данас свако игра фудбал, а чињеница је да је велики део лиге недорастао капацитету Звезде – овим никако не желимо да потценимо било кога, већ износимо стање које одговара реалности, на основу финансијских могућности других клубова да улажу у играчки кадар, и у свој клуб генерално. Да Звезда може, и хоће да доминира над својом конкуренцијом у Суперлиги, да показује немачки менталитет који значи да смо константно гладни новог напретка и успеха, јавност би била много мање критички настројена. Ми се у домаћој лиги генерално мучимо са игром, али имамо изузетан индивидуални квалитет у односу на конкуренцију, те зато можемо у континуитету да побеђујемо без већих проблема. Када на сцену ступе утакмице Лиге Шампиона, где смо ми у инфериорнијем положају, онда се прилично прецизно види где грешимо и у домаћем шампионату.

Ове две Лиге Шампиона морале су да послуже нашем тиму као мотив за даљи напредак и надградњу свега – тима, тренера, клуба, менаџмента…апсолутно свега. Плашимо се да то, у најмању руку, није случај.

ЛУДИЛО ЗВАНО „ЦЕНЕ ПАКЕТА“

Наше критике обично су падале у воду онога тренутка када Звезда избори адекватан резултат, и пласира се у Европу. Тада смо и ми сами прихватили наратив да људи у клубу знају боље, да су до успеха дошли плански, колико год нама деловало супротно. Било је ствари у спорстком сектору које ни тада нису биле јасне, али онога тренутка када је окончана пенал серија у Копенхагену, те када је судија одсвирао крај реванш меча против Јанг Бојса, трио ТерзићМркелаМилојевић, био је у праву. Макар до овог момента.

Ако публика није могла да замери чудну спортску политику, оријентацију ка скупим странцима насупрот играчима из сопственог погона, онда су абнормалне и астрономске цене карата нешто што ће публика тешко опростити челницима Звезде. Ни дан данас није јасно одакле се родила идеја да пакети за Лигу Шампиона буду дупло, па и више него дупло скупљи у односу на прошлу сезону, у далеко мање атрактивној групи од прошлогодишње. Просечан навијач, нарочито онај који је букирао своје место на новом ВИП делу запада, осетио се као намамљени купац који је таргетиран за „шишање“. Тај исти просечан навијач то никада неће заборавити. Зато су сцене недовољно попуњене Маракане у Лиги Шампиона велики пораз – највише оних који су мислили да ће самом чињеницом да Звезда опет игра Лигу Шампиона навијачи желети да плате и бесконачну суму. Калкулација је била погрешна, а резултат је да и новчаници и стрпљење људи имају прилично јасно дефинисане границе. Најискреније се надамо да су челници клуба извукли довољно поука из ове сезоне.

ЗВЕЗДИНА ДЕЦА – ПОД ХИТНО

На крају, једна од ствари која у кратком року може да промени тренутно суморну атмосферу међу навијачима јесте јасна и конкретна оријентација према Звездиној омладини. Под хитно морамо да се ослободимо стега страха, да се посветимо раду и развоју играча из млађих селекција, и градимо идентитет клуба који држе и носе играчи који знају шта је овај клуб. Наравно да ће странци бити потребни, али не у мери у којој већина њих током сезоне не може да игра, јер због протокола у домаћој лиги не може ни да буде пријављена за меч. Инвестирање у странце који неће играти целе сезоне, и бити главни играчи, скупо је и тотално контрапродуктивно. Ти играчи ће брзо отићи, често или без, или са минималним обештећењем, а нове генерације Звездине деце биће протраћене. Не кажемо да било ко може да гарантује да ће Звездини клинци сазрети и бити квалитетни у сениорском погону, али видимо да се од њих генерално дистанцира. Надамо се да није у питању страх од дечијих грешака, и сумња да је резултатски успех, односно титула првака, под знаком питања ако се ослонимо макар мало на Звездину децу.