Игроказ на Малом Калемегдану: СССР – Чехословачка

Кад се каже „раскол Тито-Стаљин“, обично се помисли на фудбалски трилер између СФРЈ и СССР-а одиграног на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. године. Међутим, годину дана пре тог чувеног сусрета, на Малом Калемегдану направљен је један од „највећих шоуа тог доба у југословенском спорту“.

Период после Другог светског рата био је један турбулентан историјски период, који је на крају резултурао поделом Европе на два супротна блока. Југославија је тада изабрала своју страну. Совјетски савез је нашој бившој држави био идеал за све – од политичког уређења, па све до спорта. А онда је 28. јуна 1948. године, на заседању Информбироа у Букурешту, донета Резолуција којом се Југославији ставља на терет спровођење непријатељске политике према Совјетском савезу, скретање са марксистичког пута, као и то да партијом руководе шпијуни и страни плаћеници, а Тито заступа интересе империјалистичких сила. Ово је био знак да се држава, па самим тим и спорт генерално, окрену Западу.

Дакле, спортска изолација Југославије која је почела одмах после Резолуције није дуго трајала. Већ 1949. године фудбалери Црвене звезде играли су у Француској и Белгији, а њиховим стопама кренули су и остали спортисти нашег спортског друштва, па су наши клубови тих година одлазили на турнеје по западним земљама. Додуше, уз посебну пратњу која је водила рачуна да неко „не залута“ у далеком свету (некима је и успело да побегну, па је тако цела једна пливачка или ватерполо екипа Црвене звезде остала у Аустрији). Осим тога, сви су на сваком кораку морали да се пазе шта причају да не би завршили на Голом отоку (као на пример секретар Црвене звезде Јоца Мартиновић), а у духу тог времена, гледало се да се омаловажи углед Совјетског савеза.

Европско првенство 1951.

Прилика се указала 1951. године после финала Европског првенства у Паризу (наша репрезентација није учествовала). До наше земље дошле су приче да су Чехословаци неправедно изгубили у финалу од Совјетског савеза. На тренутак је нестало струје и Совјети добијају финале с поеном разлике, 45:44. Ова вест наишла је на подсмех у нашој јавности и није се дуго чекало на реакцију из Београда. Не зна се ко је дошао на идеју, али 14 дана после Европског првенства – а поводом скандалозног финала – организован је „римејк“ те утакмице.

Тако у новинама „Политика“ из маја 1951. године, пише:
„Кошаркашки клуб Црвена звезда приређује у суботу 26. маја на Малом Калемегдану спортску ревију. На програму су између осталог интервјуи са истакнутим кошаркашима-репрезентативцима, козерије, музика, шаљива утакмица СССР – Чехословачка, амерички филм „Тајне кошарке“ и др. Почетак приредбе у 20 часова. Улазнице се продају у просторијама клуба и на кошаркашком стадиону Црвене звезде.“

И то је све што можемо да сазнамо из новинских написа о овом данас мало знаном догађају. Ипак, захваљујући сећањима бивших кошаркаша Црвене звезде Видаковића и Калембера, а које је забележио Жарко Дапчевић у својој књизи „Под црвено-белим обручима“, ми данас знамо да је Мали Калемегдан тог дана био крцат, јер су сви желели да присуствују овом спектаклу. Кружиле су чак и приче да је на трибинама био неко из совјетске амбасаде.

Учесници су били познати глумци, певачи, као и играчи Црвене звезде – за Совјете су играли звездини хокејаши, а за Чехословаке други кошаркашки тим Звезде. Срђа Калембер је био селектор Чехословака, док је на клупи „зборнаје команде“, у војничком шињелу и с ордењем на леђима, био (касније) познати спортски коментатор Драган Никитовић.

Публика је уживала у шоу који су приредили звездини спортисти. Совјети су се загревали играјући казачок, а ишло се толико далеко у пародији да су фаулови совјетских играча судије приписивали Чехословацима. Поред аут-линије стајали су агенти Удбе у качкетима и дугим кожним мантилима, а једног од њих је глумио познати глумац Александар Гаврић (капетан Леши). После сваког поготка чехословачке репрезентације улазили су на терен и стрелца коша одводили на саслушање у свлачионице.

Иначе, представа се играла увече, под рефлекторима. У једном тренутку нестало је струје, што је био знак за чувеног чика Брку да уђе на терен и линију слободних бацања на страни на коју су нападали Совјети помери ближе кошу, како би им олакшао слободна бацања. Наравно, гледаоци су били на страни Чехословака и жестоко су протествовали после победе Совјета, исто као и у Паризу.

Након завршетка утакмице на сцену је изашао Бубиша Симић са својим џез оркестром „Динамо“ и забављао публику. Познати кошаркаши су давали интервјуе, а приказан је и амерички филм „Тајне кошарке“. Мали Калемегдан је тако још једном био центар, не само кошаркашких, већ и културних дешавања у Београду.