ИСТОРИЈАТ ДУЕЛА: 4 деценије и 98 утакмица, од нижелигаша до „државног“ пројекта

Кошаркаши Црвене звезде и Будућности ће у недељу одиграти 98. међусобни дуел. Да је крајем прошле године одигран меч у Подгорици ово би био 99 дуел, последњих година великих ривала. У досадашњим сусретима Звезда је остварила 56 победа, а екипа Будућности 41. У наредним редовима присетићемо кратких исечака из историје сутрашњег ривала и међусобних сусрета.

КК Будућност 1980.

Будућност је прве 3 деценије свог постојања играла у нижим лигама, да би на свој 30. рођендан успели да се пласирају у елитну југословнеску лигу. Тим који је предводио тренер Русмир Халиловић а на терену играчи попут Душка и Драгана Ивановића, Шутуловића, Антића и др., је освојио први место у друој лиги група Исток и тако дошли у елиту. И на старту су били озбиљан конкурент али у том моменту далеко по квалитету иза Црвене звезде. Док је Звезда водила љуте битке за титуле пре свега са Цибоном, Будућност је углавном била у средини табеле. Први дуел Црвене звезде и Будућности десио се тек 7. децембра 1980. године, дакле прекосутра ће бити тачно 40 година од тог дуела. Црвена звезда је добила тај меч резултатом 105:91. У реваншу тим Будућности се реванширао за овај пораз и на свом терену славио резултатом 106:92.

И у наредним сезонама Будућност је била углавном на средини табеле или у брорби за опстанак али је у тиму стасао врсни стрелац Душко Ивановић који је био и најбољи поентер читаве лиге. У сезони 1982/83. имао је просек од преко 27 поена по утакмици. Готово сваке сезоне тимови су размењивали победе и поразе иако у сезони 1983/84. су победе остварили гостујући кошаркаши. Први дуели у плеј-офу десили су се у сезони 1984/85. када је Црвена звезда победама на свом паркету 97-85 и 90-87 дошла до полуфинала а касније и до финала са тада јаком Цибоном. У титоградском тиму су тада стасавали Жарко Паспаљ и Лука Павићевић који ће попут Душка Ивановића своје најбоље тренутке у каријери имати у другим клубовима. Крајем 80-тих, тачније 1988. Будућност није могла да надомести одлазак ових играча, па су испали из прволигашког друштва у који се враћају након две сезоне.

Прва титула Будућности

Први успеси овог клуба се везују за средину 90-тих година, а први трофеј освојен у Купу СРЈ победом над екипом Партизана 126:115, када су млади Шћепановић и Вукчевић са по 30+ поена и укупно 20 тројки дошли до историјског успеха. Након тога следи нагли узлет овог клуба у који је уливано много новца у циљу промовисања тзв. црногорске државности. Политчки и финансијски утицај Мила Ђукановића као великог љубитеља кошарке на овај пројекат био је немерљив. Прву националну титулу освајају 1999. за зеленим столом, обзиром на прекид такмичења услед бомбардовања. Управо Црвена звезда је била лишена могућности да у доигравању одбрани трофеј. Треба се подсетити дуела те сезоне у Пиониру кад је Звезда победила, а тадашњи функционер клуба Митровић насрнуо на судије док је кошаркаш Будућности Гаврило Пајовић пљунио тренера Црвене звезде Јовицу Антиноћа. Стручни саветник тренеру Мути Николићу је тада био Душко Вујошевић.

Та титула је дала крила подгоричком пројекту па су и из београдских ривала довођени најбољи кошаркаши. У тој сезони из Звезде су довели Жељка Топаловића а из Партизана Хариса Бркића, да би у наредним долазила најбољи појединци попут Дејана Томашевића, Миленка Топића, Игора Ракочевића, Саше Обрадовића, Дејана Милојевића и других.

Будућност је била конципирина само са циљем пласмана у елитно европско такмичење које је на крају доносило и одређену врсту промоције. Црвена звезда је током доминације Будућности била у великим финансијским проблемима па није била озбиљан такмац. Са друге стране осим самог пласмана Будућност је у Европи бележила слабе резултате. Већ 2002. године опет је дуел ове две екипе био борба за сам врх табеле. Тако је Звезда у Пиониру савладала подгоричане после великог, преокрета предвођеним сјајним Пеном са 28 поена и Јеретином са 16 уз важне тројке у одлучујућим моментима утакмице.

У годинама које следе, пре свега у АБА лиги, развило се ривалство које је донело прегрш јаких утакмица. Готово сваке сезоне, не зависно од квалитета тимова, победу су односиле домаће екипе. Црвена звезда је до победе у Подгорици дошла после скоро целе декаде 2015. године погодком Николе Калинића пар секунди пре краја након офанзивног скока.

Након тога Црвена звезда је преузела доминацију у локалним и регионалним оквирима али су и даље утакмице у Подгорици биле веома тешке. Екипа из Подгорице је у свакој сезони улазила са највишим амбицијама. У сезони 2016/17. дошло је до поновоног дуела у плејофу али је у две утакмице Звезда дошла до пласмана у финале и кансије титуле. Све до те сезоне било је нормлано видети Звездине навијаче у Морачи као и долазак симпатизера Будућности у Београд, али забраном присуства Звездиних навијача у Морачи од стране тадашње врхушке Црне Горе створен је огроман јаз.

У следећој сезони долази до кулминације нетрпељивости естаблишмента и дела навијача око подгоричког клуба, узроковану жељом да се уради историјски раскол између Србије и Црне Горе. Чини се да је управо тада запаљена каписла онога што ће уследити и то не само на кошаркашким теренима. Иако је Црвена звезда у сезони 2017/18. дошла до прве позиције у регуларном делу регионалног шампионата, у финалу екипа Будућности успева да узме брејк у Београду. Уз очигледно гурање од стране судија, индолентна београдска публика је испратила екипу са „ремијем“ из Београда. Кошаркаши Црвене звезде су нападнути у хотелу у Подгорици, док је у Морачи виђена велика режија у којој је Звезда чак и имала шансу, међутим Лесор је промашио за повратак серије у Београд. Потпомогнути судијама Подгоричани успевају да забележе две победе и дођу до историјског успеха и пласмана у Евролигу. Звездашка јавности и управа могла је само да честита противнику јер очигледно су сва средства била дозвољена.

Следеће сезоне екипа новог тренера Милана Томића је доминантно отворила сезону и буквално демолирала Будућност. После 20 разлике у Суперкупу АБА лиге, добијају и у Подгорици предвођени сјајним Перпероглуом. Ништа боље није виђено ни у реваншу када Звезда поново демолира један од најскупљих састава на овим просторима. Сви су очекивали велико финале регионалног такмичења, а Црвена звезда и васколика звездашка популација реванш за оно што се дешавало годину дана пре тога. Финале је било епско, иако је победа на гостујућем терену била готово не замислива. Пионир је био препун, а у њему су били и навијачи Звезде из Црне Горе. У три утакмице у Пиониру, Звезда је демолирала Будућност са укупно 100 разлике. А у Подгорици атмосфера нетрпељивости ретко виђена на овим просторима. Деца највећих гласноговорника независности, а у томе моменту и србомрзаца , су улазила на терен и пљували не само Звездину него и легенду њиховог клуба Миленка Топића, док су људи из руководства гађани тврдим предметима.

Мајсторица у Пиониру је почела са пола сата закашњења због уласка навијача Звезде, као реакцију на оно што је виђено у Подгорици. Песма која се заорила Пиониром „Изађи мала“ ће касније постати лајт мотив политичког преврата у Црној Гори. Ипак у мајсторици маестрална партија домаћих кошаркаша, чета Милана Томића је током целе утакмице држала огромну предности па је у једном моменту број поена био дупло већи, нешто што историја кошаркаших финала не памти. Црвено бели овога пута јасно показали да судијска крађа виђена годину дана пре неће бити дозвољена.

Задња клапа историје овог бурног дуела виђена је у прошлој недовршеној сезони. У првом сусрету пред празним трибинама, управо због инцидената у финалу претходне сезоне, екипа Будућности заслужено долази до бодова. Реванш је требало да се одигра уочи Нове Године у Подгорици. Међутим каписла незадовољства српског народа и цркве у Црној Гори је прерасла у огроман протест свог верног народа Црне Горе. Звезда је требала да дође у препуну Морачу где је већ најављена страначко „весеље“, те још један круг нетрпљевисти ка „великосрпској хегемонији“. Звезда је прихватила савет безбедонсоних служби Србије и није отишла на тај меч. Меч званично никад није регистрован.

И на крају да поменемо кошаркаше које су наступали за оба клуба: Лука Павићевић, Зоран Јовановић, Дејан Томашевић, Саша Обрадовић, Миленко Топић, Жељко Топаловић, Игор Перовић, Владимир Кузмановић, Горан Бошковић, Милутин Алексић, Никола Јестратијевић, Владимир Тица, Владимир Мицов, Славко Вранеш, Горан Јеретин, Борис Бакић, Горан Ћакић, Ненад Мишановић, Алексеј Нешовић, Владислав Драгојловић, Стеван Милошевић, Вујадин Суботић, Чедомир Витковац, Омар Кук, Милан Милошевић,  Маркус Вилијамс, Борис Савовић, Марко Симоновић, Бојан Суботић, Тадија Драгићевић, Ален Омић а сада и Драган Апић и Лука Митровић. На клупи обе екипе били су Владе Ђуровић, Душко Вујшевић, Мута Николић и Дејан Радоњић који је са правом сматра легендом оба клуба.

Нова политичка клима која је ових дана завладала у Црној Гори ће надамо се донети неке нормалније тонове у односима два клуба. Земља се можда и може поделити али народ свакако не.