Како је Владимир Дедијер спречио да Партизан на силу отме Рајка Митића из Звезде!

Владимир Дедијер у својој књизи „Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина“, која је објављена 1978. године, детаљно сведочи о ситуацији када је спречио покушај Партизана да преотме Звезди Рајка Митића, против његове воље, због чега се Рајко пожалио управо Дедијеру. Детаље тог догађаја опсисали су и сам Рајко, као и Стјепан Бобек, који наглашава Митићеву верност и љубав према Звезди.

Одломак из књиге Дедијер, В. (1978), Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина:

 „Ови спортски односи познатији су ми зато што сам после једне жестоке свађе с мојим добрим другом и пријатељем Светозаром Вукмановићем Темпом, постао председник ФИСАЈ-а.

Дође код мене једног дана Рајко Митић и пожали ми се да је био позван у Политичку управу Југословенске народне армије, где му је наређено да из Црвене звезде пређе у Партизан. Митић ми је објаснио да је он одговорио да не може да изда своје навијаче и свој клуб, сем у случају да га мобилишу.

Позовем ја (и то специјалним телефоном) друга Темпа, начелника Политичке управе Генералштаба, када он на мене осу ватру како ја не знам да Партизан треба да буде најбољи тим Европе, да најбољи играчи морају да буду у њему, да то није само његова идеја него постављени политички задатак.

И ја планем с друге стране жице:

Море, Темпо, није фудбал петогодишњи план или битка на Сутјесци, него је то забава. Људи се ту потпуно ирационално опредељују за овај или онај тим. Ту је много емоције.

Темпо онда дрекну на мене, а ја њему сасух:

Слушај, Темпо, ти си од треће године већ читао Капитал, а ја сам се родио близу фудбалског игралишта. Ако Митић пређе силом из Звезде у Партизан, направиће се право политичко питање … Народ то неће разумети…

Ту ти се ми посвађасмо, као никад у животу. Али Митић није прешао у Партизан. Ипак је Темпу остало нешто од оних аргумената које сам му износио. Уместо Митића прешао је у Партизан из Звезде центарфор Језеркић.

На првој утакмици, између Звезде и Партизана, када је прешао Језеркић, дошло је до правих демонстрација, до повика „Уа, Партизан”, чудо се створило.

После неколико дана зове мене друг Тито и пита ме шта сам се то ја препирао с Темпом. Објасним му лепо ту ситуацију с Партизаном, да је то привилегисан тим према другима, да његови играчи одмах постају војни чиновници, да примају плате, а не раде што би требало да раде и као један од примера, наведем голмана Шоштарића:

Његова је једина дужност да навија сатове у Дому армије.

Друг Тито је почео да се слатко смеје и онда ме је запитао да ли бих хтео да постанем педседник ФИСАЈ-а,као и да ли имам смисла за тај посао?

Да ли имам смисла, не знам. Кад сам био у основној школи „Источни Врачар“ у Београду, био сам одређен за десно крило репрезентације, али су ме сменили у полувремену, јер сам био трапав … И од онда имам потајну жељу да се на том плану искажем, па макар као функционер.

Опет смо се насмејали, али ја, богами, постадох председник и друг Тито ми је рекао да сви клубови одреда имају да се подвргну истом третману.“

О овој ситуацији такође је писао и Бранислав Јоцић у својој књизи Фудбал у Београду за време Другог светског рата, где постоји и сведочење самог Рајка:

„По повратку са турнеје по Совјетском Савезу, Рајка Митића је сачекало једно непријатно изненађење, а то је позив за одслужење војног рока. Ево како је то доживео Рајко:

Стигао је телеграм на кућну адресу да се јавим у Дом ЈНА, да узмем упут за одслужење војног рока. Ја им лепо кажем да сам ја свој рок одлужио 1944/45 године у Забрежју код Обреновца, па би било сулудо да га служим два пута. Они су били јако упорни, и ја видим да је враг однео шалу и позовем Владимира Дедијера. Објаснио сам му мој случај и он ми је рекао да ништа не бринем, да ће све бити сређено.

После неколико дана добио је одговор да не мора да иде на одлсужење војног рока. Онда му је синуло кроз главу! Одбио је да пређе у Партизан, јер су га појединци врбовали на тој турнеји по СССР-у, а он је то све гледао кроз шалу. Неко је из Партизана хтео да му се освети за верност Црвеној звезди.“ – Јоцић, Б.  (2015), Фудбал у Београду за време Другог светског рата.

У истој књизи Стјепан Бобек даје своје импресије о Рајку, његовој верности и љубави према Звезди:

Рајка сам боље упознао тек када је са нама пошао на турнеју по Совјетском Савезу. Одушевила ме његова једноставност. Био је природан у понашању, скроман тих. Ширио је неки оспокојавајући мир око себе, ничим се није издвајао. Шалио се са свима и толико се прилагодио нама да смо га сви заволели. Наравно, пожелео сам и да постане члан Партизана. Такав предлог чак и у шаљивом тону, одбијао је са смешком, али за оног ко познаје људе било је једноставно да не помишља да напусти Црвену звезду. То ми је годило.