Кошарка је игра у којој побеђује Звезда

Један од савременика ере коју овим текстом желимо да приближимо нашим читаоцима, Срђан Калембер, неретко је умео да каже: „Кошарка – то су спортске игре са две екипе по пет играча и где увек побеђује Црвена звезда“.

Ова изјава – слична оној чувеној Герија Линекера који је пак имао своју муку – на најбољи начин описује доминацију Црвене звезде у првој декади постојања великана са Малог Калемегдана. Често се у новијој историји дешавало да полуновинари, слабији познаваоци кошарке и спортских прилика уопште ово доба Звездиних успеха ниподаштавају, чак и доводе у питање. Успеси момака у црвено-белом дресу се понекад, ваљда вођени путевима до каснијих успеха својих клубова, приписују подршци тадашње власти – а историја говори нешто сасвим супротно. Не само да нису били миљеници већ су често били на објекти контроле, чак и репресије, уосталом као и целокупно друштво. Али кренимо редом.

Почетком пролећа 1945. по Београду се прочуло да се формира ново спортско друштво. У склопу припрема за оснивачку скупштину рођена је и идеја за кошаркашком секцијом, па је тако и кошарка била део новоформираног Фискултурног друштва Црвена звезда. Небојша Поповић је пријатеље са кошаркшаких терена, браћу Шапер из БАСК-а и Ацу Николића из Обилића приволео да му се прикључе. Нешто касније, и уз много муке, приволео је и Бору Станковића.

Овде бисмо на кратко застали, јер је важно схватити карактер и квалитет људи који су били део ове секције од самог оснивања.

Први међу једнакима, Небојша Поповић, био је син предратног државног чиновника, шумарског инжењера Николе Поповића. Небојша, и сам велики интелектуалац, успео је да заврши чак два факултета. Бора Станковић је син адвоката Василија Станковића и Марије Соудил, правнице из веома успешне бечке породице. Борина породица је била присталица ослободилачког покрета Драже Михајловића, због чега су крајем 1944. били у затвору. Бора је ослобођен пошто је био веома млад, а његов је отац био погубљен почетком 1945. године, што је оставило великог трага на Бору. Срђан Калембер је такође био из војничке породице, као син пуковника авијације Краљевине Југославије, Јована Калембера, који је пред Први светски рат завршио војну академију у Француској. Мајка Јулија Калембер је била блиска рођака председника владе Краљевине Југославије Симовића. Отац је током рата био притворен, а са мајком је једва преживљавао продајући и породични накит. Аца Николић је био син имућног Ђорђа Николића, који је био власник готово свега у Брчком, па и јединог аутомобила у том граду. Свог сина Ацу је послао у Краљевску војну академију. Уочи рата се сели у Београд, где упоредо са кошарком завршава и факултет. Браћа Шапер су били синови веома успешно предратног трговца Панте Шапера (изворно Панајотиса Сјапераса), који се из Грчке преселио у Београд након Првог светског рата.

Као што се може видети, скоро сви су били деца угледних предратних људи, и сами врло образовани, што ће већ на самом старту окарактерисати и кошарку на овим просторима. Своје умеће и знање ће демонстрирати у каснијим акцијама подижући југословенску, европску па и светску кошарку на још виши ниво.

Но, да се вратимо оснивачкој скупштини ФД Црвена звезда у Делиградској улици, где су, поред представника осталих секција и београдске омладине, били пристуни и Небојша Поповић, Бора Станковић и млађани Срђа Калембер.

Целим Београдом је одјекнула вест о формирању новог спортског друштва, па је омладина, махом средњошколска, похрлила да се упише у појединачне секције. Кошаркашка је после фудбалске била најпримамљивија: број пријављених у Црвеној звезди био довољан за формирање десетак тимова. У то време, са скоро 400 чланова, кошаркашка секција је била најмногобројнија секција комплетног Звездиног спортског колектива.

Небојша је прво са Миром Петровић, задуженом за женску кошаркашку секцију, а онда и референтом целе секције Мирком Аксентијевићем, кренуо у огроман посао формирања тимова и постављања клупске инфраструктуре. Прво окупљање кошаркаша Звезде десило се у дворани ДИФ-а, а тренинзи су се одржавали на месту старог стадиона Југославије, касније Звездиног стадиона. Тренинге је предводио официр Ратко Влаховић, који је поред строгоће показивао изузетно кошаркашко знање.

Према сведочењима Боре Станковића, Небојша Поповић је био веома вешт преговарач, па је успео да наговори тадашње власти да добије на коришћење тениске терене предратног клуба Боб, на Малом Калемегдану и једну малу просторију као свлачионицу. Тениски терени су више личили на ораницу, док је кош био сачињен од дрвених стубова, неравне дрвене табле и зарђалих обруча без мрежице. Након тога београдска омладина радила је на рашчићавању терена и формирању трибина кошаркашког стадиона на Малом Калемегдану.

Када се по Београду прочула прича да се на Калемегдану нешто гради, стизали су непознати младићи и девојке да помогну у стврању кошаркашког дома Црвене звезде. Сад је већ позната анегдота да су често крали клупе из калемегданског парка како би гледаоци имали где да седе, због чега су имали проблема са чуварима. Излаз су тражили код руских војника који су били смештени у оближњем дому предратног клуба Боб. Након повлачења руске војске, Небојша са своијм кошаркашима заузима цео објекат, који је уз минималне корекције и дан-данас управна зграда КК Црвена звезда.

Често се, можда и неоправдано, прво такмичење Звездиних кошаркаша везује за 1946. и прво Првенство Југославије у формату клупског такмичења. Међутим, и те 1945. кошаркашки терени на Малом Калемегдану су личили на мравињак, што кроз тренинге, што услед одигравања многих кошаркашких утакмица у свим узрастима, и то у обе категорије.

Тог лета на Калемегдану одигравало се Првенство Београда у којем су учествовали сви тимови Црвене звезде, мушке и женске секције. Тако Политика у свом издању од 16. јуна 1945. најављује 1. коло овог првенства:

„Данас у 17h почињу утакмице за првенство Београда у кошарци. Игра се на терену Боба на Калемегдану. У данашњим играма састају се Црвена звезда 5 – Црвена звезда 1, Црвена звезда 8 – Металац 2, Црвена зевзда 10 – Црвена звезда 3. Сутра у недељу утакмице почињу у 8h. У наставку првог кола играју: Црвена зевзда 7 – Црвена звезда 4, Црвена зевзда 2 – Црвена зевзда 9, Црвена звезда 12 – Црвена звезда 11“.

Политика ће 14. јула најавити и полуфиналне окршаје:
„Данас се наставља Првенство Београда у кошарци на Калемегдану. У 16 часова почињу полуфиналне утакмице другарица: Црвена зевзда 1 – Црвена звезда 7 и Црвена зевзда 2 – Црвена звезда 3. После тога играју другови: Црвена звезда 1 – Црвена зевзда 2“.

Касније је и Срђа Калембер потврдио причу о броју екипа Црвене звезде, одакле ће се најбољи селектирати у први тим. Први тим Црвене звезде те године чинили су: Поповић, Стојковић, браћа Шапер, Николић, Димић, Алагић и Влаховић. У фискултурној ревији је направљен статистички извештај за шест месеци постојања клуба у којем се наводи да су следећи првотимци имали највише наступа: Радомир Шапер 17 пута, Поповић 16, Стојковић 15, Светомир Шапер 15, Николић 13 и Алагић 10. Листа стрелаца: Николић 253, Поповић 166, Стојковић 128 и Димић 88. Међу осталим тимовима су препознати као велики таленти Срђа Калембер и Александар Гец, који ће касније бити део првог тима.

Лето 1945. Црвена звезда – ЈНА, за Црвена звезду наступали: 5.С. Шапер, 12.Б.Станковић , 6.В. Стојковић, 9.Р.Шапер, 3.С.Алагић, 8.Н.Поповић, 4.М.Бјегојевић, 7.А.Николић, 10. Б. Ћурчић. За екипу ЈНА С.Аренрић, П.Костић, З.Ковачевић, М.Марјановић, Р.Влаховић, Т.Роклицер, Б.Мунћан

Септембра 1945. године одржано је и Првенство Југославије, које је заправо било првенство селекција република и ЈНА. Кошаркаши првог тима Црвене звезде су наступали за селекцију Републике Србије коју су чинили: Раша и Света Шапер, Небојша Поповић, Василије Стојковић, Павле Костић, Иван Димић, Миодраг Стефановић и Миле Николић. Поред Ратка Влаховића, упркос томе што су били део тима који је тог лета играо против селекције ЈНА на Калемегдану, Александар Николић и Страхиња Браца Алагића су прекомандовани у селекцију ЈНА уочи самог првенства. Управо дојучерашњи саиграчи су одмерили снаге у финалу турнира у Суботици и ЈНА је дошла до победе резулатом 21:16.

Након тога, прве муке за Црвену звезду настају формирањем новог армијског клуба Партизан. По угледу на московски ЦСКА, и нови југословенски армијски клуб је требало да буде најбољи државни репрезент. Попут осталих секција, и кошаркашка је регрутовала све војне обавезнике, па су тако децембра 1945. године из Црвене звезде у Партизан морали да пређу: Ратко Влаховић (који је и диктирао војну наредбу), браћа Шапер (пошто након мобилизације 1944. године нису били демобилисани), Брацо Алагић и Аца Николић. Далеко од тога да је у том моменту постојала таква навијачка поларизација, али је свакако и ово умногоме утицало на однос Београђана према Звезди. Аца Николић се после једне сезоне вратио у Звезду, да би после неколико година и Бора Станковић прешао у Партизан, желећи да поново добије могућност да путује у иностранство.

Задржаћемо се још трен на односу београдских навијача према клубу.

Дакле и у кошаркашкој секцији, као и у фудбалској, највећи део играча је био из Београда и велика већина била део предратних клубова. Народ је њих препознавао, па је припадност новом клубу била персонализована кроз кошаркаше. Уистину, за почетак су очекивали да клуб ипак носи име предратне Југославије у најмању руку, или можда БАСК, али нова доктрина то није дозвољавала. Обзиром да је фудбалски терен био некадашњи стадион предратног клуба Југославија, те да су и дресови били црвено-бели, многи су Црвену звезду доживљавали наследником Југославије, иако то фактички није била. Пошто је Звезда била омладинско фискултурно друштво, додатне симпатије је покупила код студената и средњошколаца. На годину дана постојања Звезде то је само појачано фузијом са тек створеним фискултурним друштвом Студент у пролеће 1946. године.

Формирање армијског клуба, који је требало да постане нешто најбоље што Југославија има, је стварало неку врсту анимозитета која се није могла тек тако испољавати. Томе у прилог говори сведочење Срђе Калембера да је на дербију од 5000 присутних гледалаца свега 200 навијало за Партизан, а сви остали за Звезду. Карте за утакмице са Партизаном се нису могле наћи, јер је заинтересованост била огромна. Саша Гец је разлику у броју навијача објашњавао чињеницом да је Партизан, као војни клуб, имао многе привилегије коју звездаши нису имали, што је у народу створило неку врсту реакције. Бора Станковић је у каснијим изјавама отишао корак даље и Партизан окарактерисао режимским клубом са свим могућим бенефицијама, док је Звезда била клуб омладине, често без најосновнијих средстава за игру. Ривалство ова два клуба је расло из сезоне у сезону, па је на терену био прави кошаркашки рат. Без обзира на то, кошаркаши обе секције су били велики пријатељи и често су се дружили ван терена. Битно је рећи да, у складу са новом доктрином, сви играчи и фудбалске и кошаракшке секције су морали да иду на предавања о марксизму и лењинизму.

Босоноги кошаркаш на Калемегдану

Но, да се вратимо у 1945. годину. Околности у којима је требало формирати спортско друштво и обезбедити најосновније услове за тренинг и такмичења биле су више него тешке. Београд је био разорен кроз два бомбардовања, а народ на ивици егзистенције. Прва кошаркашка утакмица је одиграна тако што се једна екипа скинула без мајице, док је друга екипа имала кошуље и пуловер. За почетак тренирали су боси све док довитљиви Поповић није дошао до првих патика. Небојша је успео да, уз помоћ Дедијера, набави комплет опрему за први тим, што је било потпуно невероватно. Американци су повремено делили половну одећу и обућу прекопута Скупштине, на месту данашње Амбасаде Чешке, па су млађи кошаркаши чекали у редовима не би ли се докопали каквих дубоких патика за кошарку. У противном, играли су чак и боси. Према сведочењу Саше Геца управо он је играо бос, све док код га, због добрих игара, Небојша није прекомандовао у први тим. Касније, према сведочењу Калембера, цео тим је добио беле тренерке и комплет дресове у којима су кошаркаши шетали и градом, што је била потпуна атракција.

У пролеће 1946. године, за кратко време добровољним радом чланова, на Малом Калемегдану формирана су два терена, као и трибине за око 500 гледалаца. И, коначно, априла 1946. све је било спремно да прими гледаоце. Према монографији за десетогодишњицу Црвене звезде из 1955., преданим залагањем из сопствених редова стадион се додатно проширује у пролеће 1948., мада је Небојша Поповић касније причао да је то било 1949. Најавероватније је заправо цела изградња била у фазама и трајала целе две године. У сваком случају, на изградњи стадиона су учествовали сами кошаркаши након утакмица и тренинга. У помоћ су им пристизали и спортисти из осталих секција: фудбалери, одбојкаши, веслачи и атлетичари. Уз хиљаде добровољних радних сати спортисти проширију стадион на 2000 места. Коначно, 1951. кошаркашки терен је и бетониран што је умногоме променило саму игру под зидинама на Малом Калемегдану.

Пре него што кренемо да анализирамо званичне утакмице, желимо да напишемо неколико редова о томе како су се кошаркаши усавршавали.

Кошарка је у то време била прилично непознат спорт у Југославији. Осим неколико појединаца који су годину пре и током рата играли кошарку, за већину је била потпуна новина, па и за гледаоце. Ту је на сцену наступило визионарство Небојше Поповића, које ће касније постати аксиом успеха комплетне југословнеске кошарке.

У то време већина осталих земаља је имала какву-такву кошаркашку традицију и сваки тренинг и учење од иностраних кошаркаша су били злата вредни. Прву међународну утакмицу Црвена звезда је одиграла са бугарским клубом Септемвриј, 11. маја 1946. године. Наш клуб је ту утакмицу изгубио резултатом 27:22, али је Небојша приволео Веселина Темкова да долази и одржава тренинге Звездиним кошаркашима. Поред њега, у годинама које следе, Звездине кошаркаше је тренирао и мађар Камараш, као и француски тренер Анри Хел, који је тренирао и репрезентацију Југославије.

Већ следеће сезоне мушка секција је одиграла 5 међународних утакмица, уз само једну победу против селекције Трста резултатом 49:25. Кошаркашки су редом губили: од репрезентације Будимпеште, Блеска из Братиславе, синдикалне репрезентације Француске и Пошташа из Будимпеште.

То је јасно ставило до знања Небојши, али и осталим кошаркашима, да још пуно морају да раде како би дошли до завидног кошаркашког умећа. Следеће сезоне сениорски тимови су путовали у Мађарску и бележили боље резултате него годину дана раније. Тих година кошаркаши су редовно одмеравали снаге са многим клубовима и секцијама из Румуније, Мађарске, Бугарске и Чехословачке. Колико је кошарка у Југославији била новина можда довољно осликава следеће сећање Срђе Калембера. Приликом гостовања у Прагу, први пут су видели како кошаркаши треба да изађу на терен. Наиме, наши кошаркаши су, у маниру фудбалера, излазили на центар поздрављајући публику, док су противнички кошаркаши већ тада излазили на линију за слободна бацања.

Додатно, након друштвено-историјских догађаја 1948. и постепеног окретања земље ка западу, кошаркашка секција је добила прилику да се такмичи и са западноевропским клубовима. Тако учествује на међународним трунирима широм Европе, што је била изузетна привилегија.

Прво гостовање је било у Француској 1949. године и Звезда је забележила сјајне резултате – све четири победе! Чак је савладан шампион Француске, лионски Асвел, резултатом 38:36. Срђа Калмебер је причао о једном од тих путовања, како су од Локомотиве из Загреба добили вагон којим су ишли до Нице. Почетком педесетих, Црвена звезда је учествовала на тунририма у Женеви, Сан Рему и Милану, где је Рома побеђена резултатом 54:24. У Београду на домаћем терену је побеђен шампион Израела, екипа Хапоела, резултатом 40:24. Права је штета што се тих година није играла Евролига, јер би Звезда била веома озбиљан конкурент у таквом такмичењу.

Велики број Звездиних кошаркаша је био део и репрезентације Југославије, па су након одигравања међународних утакмица знали да остану и да као Звезда учествују на турнирима по Европи и имали прилику да гледају и уче од других екипа. Према сведочењу Калембера, на тим гостовањима су имали прилику да уче о тактичким замислима, али и да виде и вежбају нове потезе, које су понављали по повратку у земљу. Потези попут додавања лопте главом или задњицом су биле на ивици регуларности, али судије нису могле да свирају по тадашњем правилнику. Штавише, забележено је „закуцавање“ тада много нижих и атлетски слабијих кошаркаша, тако што би један подигао другог увис, што је ипак било превише. Због тога је по неким сведочењима судија свирао техничку грешку, па чак и искључио неколико кошаркаша Звезде. Публика је одушевљено прихватила новотарије које су Звездини кошаркаши демонстрирали на Калемегдану, па су трибине увек биле попуњене.

На стадион је долазила београдска омладина, али и – друштвена елита. Девојке да гледају сјајне кошаркаше, а момци прелепе кошаркашице. Ни јавне личности нису остале имуне на ту фамозну игру. Већ свима је познато да је чувени нобеловац, Иво Андрић, био редован гост на Малом Калемегдану. Није крио љубав према Црвеној звезди и кошарци, а чинило се и симпатије према фамозној кошаркашици Љубици Оташевић. Након добијања Нобелове награде, одвојио је позамашну суму којом је помогао и Кошаркашку секцију Црвене звезде. Иако је био врло затворен човек, са Звездиним кошаркашима је разговарао о свему, а у својим „Знаковима поред пута” посветио је део и кошарци:

Хватајући или бацајући лопту, човек се не само продужује и расте, него и преображава: бива другачији, лакши и лепши, превазилази себе, приближава се бестежинском стању и висинском лету, тријумфу свога тела и, у исто време, победи над њим”.

Тако је Мали Калемегдан постао не само наш Спрингфилд, како су га називали кошаркаши Звезде, већ и место догађања. Поред кошарке, увече су организоване и игранке: чувене „Звездане ноћи“ су биле стециште састанака београдске младости где су настајале многе љубави.

Све ово је обликовало кошаркашки тим Црвене звезде, који је као плод свих околности и сопственог кошаркашког развоја био десетоструки државни првак. Говорило се како је Звезди лако било, што није истина. Звезда је губила у Зрењанину, Загребу, Љубљани, Задру а посебно болни су били порази од Партизана када кошаркаши Црвене звезде од срамоте нису смели да иду главним, већ споредним улицама. Али када су остали долазили на Калемегдан, „то је било само завитлавање“. Но, у духу овог текста, вратимо се на почетке.

Први шампионски тим Црвене звезде 1946.

Већ смо напоменули да је Небојша селектирао тим из великог броја Звездиних тимова, па је 1946. првом тиму додао Сашу Геца из другог тима и Срђу Калембера из дванаестог тима. Први сениорски тим су те године чинили и: Станковић, Стојковић, Стефановић, Јовановић, Димић, Бучлубџић, Мештровић и Бањац. Небојша је уједно био и тренер. Пут до титуле првака водио је кроз првенство Београда где је Звезда забележила 5 победа уз рекордну победу против Космаја 118:4. Након тога су на првенству Србије забележене три победе, чиме је Звезда нашла место на завршном тунриру који се одржавао на Малом Калемегдану од 3. до 8. септембра 1946. Код мушких екипа борба за прво место водила се између Црвене звезде, Задра и Партизана. Звезда је декласирала тим из Задра, након чега су кошаркаши завршили на рукама навијача. Кошаркаши Црвене звезде су на крају заузели прво место са шест победа и једним поразом од Партизана, са 12 освојених бодова и кош разликом 305:107. По први пут кошарка је била на целим страницама новина, и са насловом Звезда је двоструки првак за 1946 пошто је и женска екипа освојила првенство Југославије.

Шампионски тим у Загребу 1947.

Следеће године у Црвену звезду су се из Партизана вратили Аца Николић и Страхиња Алагић, а тим су додатно појачали из омладинског погона Милан Бјегојевић и Драган Гоџић, док из Металца долази високи Миодраг Соколовић који је био изврсни дефанзивни играч. Првенство је одржано у Загребу, а Звезда је успела да забележи све победе. Прво су победе наређане на квалификационом првенству Србије које се одржавало у Београду, да би све 4 победе забележили на првенству Југославије и тако одбранили трон. Одлука о шампиону је пала у последња два кола, када је Партизан изгубио од Пролетера а Звезда задржала прву позицију. Најбољи стрелац Црвене звезде на овим утакмциама био је Небојша Поповић са просеком од 16,2 поена, а пратили су га Бора Станковић са 9,9 и Срђа Калембер са 7,5 поена по утакмици.

Уочи следеће сезоне, Црвену звезду по први пут појачава кошаркаш ван Београда. Из новосадског тима Еђшег стиже Ладислав Демшар, који постаје члан прве петорке Црвене звезде и веома битан играч у наредним походима на титуле. У Звезди остаје најдуже од свих играча, све до 1960. године. Првенство се те године одржавало поново на Малом Калемегдану, који је био преуређен и примао много више гледалаца. Звезда је без много муке уз само један пораз од загребачке Младости дошла и до треће националне титуле. Најбољи стрелац Звезде био је новајлија Демшар са просеком од 14,2 поена, а за њим Поповић са 8,3 и Гец са 7,9 поена по утакмици. По први пут Звезда се у сезони није састајала са комшијама, екипом Партизана, који се нису ни квалификовали на првенство Југославије.

Дерби 1949.: Калембер у дуелу са дојучерашњим саиграчем Станковићем

Наредне, 1949. године Звезда доводи још једно појачање које је комплетирало петорку снова. Из Задра долази Тулио Роклицер и заједно са Поповићем, Гецом, Калембером и Демшаром чини петорку која ће бити страх и трепет у годинама које следе. Због жеље да реши проблем са пасошем, Бора Станковић одлази прво у екипу Железничара а онда и у Партизан. Те сезоне се првенство по први пут одржавало по двокружном систему и чинило га је 10 клубова. Звезда је забележила 17 победа уз само један пораз – од Партизана. До следеће победе над Црвеном звездом комшије су морале да чекају пуних десет година, односно 1959. године. Кључна победа у овој сезони је била управо против екипе Партизана на гостујућем терену, која је директном конкуренту нанела други пораз у сезони. Црвена звезда је до четврте титуле дошла уз кош разлику од 796:475. Најбољи стрелац те сезоне у Звезди био је поново Поповић са просеком од 9 поена, а пратили су га Демшар са 8,3 и Роклицер са 7,4 поена по утакмици.

Након те сезоне, готово цела јуниорска екипа која је била јуниорски првак државе је прешла да игра у БСК, осим Борислава Ћурчића. Очекивао се резултатски посртај, међутим те сезоне су постизани још вреднији резултати. Осокољени великим међународним победама на турнеји по Француској, као и на Малом Калемегдану, Звездини првотимци су спремно очекивали државно првенство. Да услови за игру нису били нимало једноставни посведочиће касније Срђа Калембер. Наиме, на гостовању у Задру, кошаркаши Звезде су полицијским колима морали да иду до хотела, јер су их навијачи Задра после пораза свог тима гађали каменицама. У реваншу у Београду, кошаркаши Звезде не само да су декласирали Задране већ су их понизили својим егзибицијама, па је и судија морао да реагује. Звезда је те сезоне доживела два пораза на гостовањима против Младости и Жељезничара, па се велика борба за титулу водила са Партизаном. Да ли ће Партизан спречити Црвену звезду да освоји пету узастопну титулу, писала је Политика 22. септембра 1950. уочи последљег кола. Обзиром да је Партизан до тог момента имао само један пораз и то од Црвене звезде, одговарао би му и нерешен резултат. Звезда је добила утакмицу уз преокрет резултатом 24:22. У издању Политике 24. септембра пише:

„Црвена звезда је победила Партизан 24:22 (9:13), иако је Партизан држао вођство до половине другог полувремена. Пред крај је повела с два поена разлике (22:20), а затим је Калембер повећао на 24:22 што је било недостижно.“

Звезда је тако Партизану нанела и други пораз, па због боље кош-разлике Црвена звезда постаје шампион. Листу стрелаца у Звезди предводио је Демшар са просеком од 8,8, Калембер са 8,1 и Гец са 7,2 поена по утакмици.

Наредне сезоне, 1951. године долази до проширења лиге на 12 клубова. Опет је Партизан био главни конкурент за титулу. У међусобним сусретима забалежена су два ремија од 36:36 и 38:38, а Ладислав Демшар је постигао изједначујући кош за коначних 36:36 на домаћем терену. На осталим мечевима оба тима забележила по два пораза. Међутим кош-разлика Црвене звезде је за 83 поена била боља од Партизана и комшије су опет морале да се задовоље титулом „првих комшија шампиона“. Црвена звезда је дошла до своје шесте националне титуле. До новог трофеја државног првака Звезду су предводили су Калембер са 11,9, Демшар са 9,3 и Гец са 6,2 поена по утакмици.

Дерби 1952.

1952. године долази до промена формата такмичења: прво је одиграно такмичење по групама, а након тога и финални турнир у Зрењанину. Звезда је имала само један пораз у источној групи савезне лиге од екипе Пролетера, који је те сезоне био најозбиљнији конкурент, док је Партизан савладан у све три одигране утакмице. Некадашњи Звездин јуниор Ћурчић је стасао у озбиљног поентера, па је током такмичења у регуларној сезони и финалном турниру у Зрењанину био најбољи стрелац Звезде са просеком од 12,3 поена по утакмици.

Уочи наредне сезоне у први тим улази први двометраш, претходно ватерполиста Ђорђе Коњовић. Небојша Поповић је позив за пријаву двометраша у кошаркашку секцију огласио у Политици. На идентичан начин ће пар година касније у тим увести и Немању Ђурића. Црвена звезда је у комбинованом формату забележила 10 победа уз један нерешени резултат и један пораз. Посебно значајна победа је била против Пролетера на гостујућем терену, када је Саша Гец погодио кош за победу. Према неким сведочењима, кош је првобитно поништен, па је акција морала поново да се одигра, и у поновном покушају из идентичне акције Гец погађа за коначну победу наше екипе. Мушкарци су тако, попут женске секције, на свој дрес навезали и 8. звездицу. До још једне титуле Звезду је поентерски предводио Милан Бјегојевић са 17,4 поена по утакмици, а пратили су га Ћурчић са 15,5 и Гоџић са 8,8 поена.

Након завршетка сезоне прва звезда тима, Александар Саша Гец, се осећао веома лоше. Када су одрађене детаљне анализе, утврђено је има обољење левог плућног крила. То је био знак да мора доћи до превременог краја кошаркашке каријере. Додатно, тада већ времешни Небојша Поповић је окончао играчку каријеру, па је само остао у улози тренера. То је био велики хендикеп уочи 1954. године, када је поново враћен формат од 12 екипа у Првој лиги Југославије. Подмлађени тим Звезде је имао прегршт талентованих играча, попут Ћурчића, Јовановића, Бјегојевића, искусног центра Демшара и других. Први део сезоне је завршен без пораза, чиме је обезбеђена титула. У другом делу сезоне Небојша је подмладио тим, који је успео да задржи прво место упркос шест пораза. Загребачка Младост на другом месту је, поред исто толико пораза имала и један нерешен резултат, и Звезда је дошла до 9. националне титуле. Ћурчић је у тој сезони, рачунајући све утакмице, постигао рекордних 1037 поена, док је у првој лиги Југославије постигао 345 поена на 18 утакмица и са просеком од 19,2 поена био најбољи стрелац Црвене звезде. Црвена звезда је у обе категорије, и у сениорском и јуниорском погону, закључно са овом сезоном, одиграла 1936 утакмица (рачунајући све, па и оне на међународним тунририма) и постигла 83.300 поена.

1955. године заокружена је врло успешна прва декада Црвене звезде – десетом националном титулом, иако се априла 1955. у Политици појавио наслов: „Први пут Црвена звезда није сигуран фаворит“. Калемебер је уочи те сезоне напустио Звезду; после одслуженог војног рока каријеру је наставио у Француској.  Екипу је још у тој сезони са клупе предводио Небојша Поповић. Борислав Ћурчић је поново са просечних 21,2 поена по утакмици предводио црвено-беле до 14 победа уз 3 пораза и један реми. То је било довољно за готово нестваран низ успеха и десете националне титуле у низу.

Упоредо са доминацијом мушке секције, и женска секција је правила невероватне резултате. Небојша Поповић је био тренер и женске секције, са којом је дошао до 7 националних титула и тако поставио рекорд на овим просторима. Укупан биланс кошаркашке секције Црвене звезде током прве декаде постојања је фантастичан: по 10 титула обе сениорске екипе уз неколико националних титула јуниора и јуниорки номиновало је ову секцију најуспешнијом како у спортском друштву, тако и у читавој Југославији. И док је мушка секција морала да чека преко деценије до нове титуле, женска секција је продужила овај низ на 15 узастопних титула. Са скоро 30 националних титула у свим категоријама, и уз неколико трофеја на међународним турнирима, означило је Црвену звезду гигантом у европским оквирима.

Легенде Црвене звезде: Поповић, Станковић, Николић, Стојковић, Секулић, Стефановић, Гец и Бањац

Још значајнији податак је да је Звезда била расадник талентованих кошараша и изузетних интелектуалаца. Већина је поред завршених факултета, на овај или онај начин, остајала у кошарци па су у деценијама које следе предводили клубове, домаће и међународне организације до великих успеха. Какав ће утицај на многе клубове, на српску, европску и југословенску кошарку, имати Бора Станковић, Небојша Поповић, Раша Шапер, Аца Николић, Милан Бјегојевић, Страхиња Алагић, Ладислав Демшар, Милорад Соколовић – заиста је илузорно и писати.

Или би макар било непотребно да су данашње околности нормалне и да се, којегде и од ко зна каквих, ова оснивачка генерација српске и југословенске кошарке не провуче кроз „блато“ или „блато“ небетонираних терена на Малом Калемегдану, одакле су, пре свих, Небојша Поповић и Бора Станковић не само Црвену звезду, него и читаву југословенску и српску кошарку полако винули у звездане висине.

Успеси кошаркашке секције нашег клуба нису ни данашњи ни јучерашњи, већ историјски.