Куда плови Звездин брод?

Кошаркаши Црвене звезде забележили су нови пораз, овога пута против Партизана у 7. колу АБА лиге и на тај начин су наставили серију лоших резултате и лоше игре. Иако је убедљива победа против Химкија требала да буде наговештај бољих дана, последња два пораза против Асвела и вечитог ривала показале су све слабости у игри наше екипе и наговестиле да ће за излазак из кризе бити потребне драстичне мере.

Самим проблемима у Звездиној игри се нећемо превише бавити из разлога што би нам лакше било да набројимо шта ваља јер осим одбране, коју можемо да заиграмо на Евролигашком нивоу, мало шта друго функционише, а и сама одбрана не значи пуно с обзиром да Звезда ни против Реала, ни против Асвела није успела да исконтролише скок, нити је успела да постигне ниједан поен из транзиције (украсти лопту Асвелу 14 пута и онако лоше трчати у транзицији је један од великих узрока тог пораза). Сличне проблеме је Звезда имала у првом полувремену вечитог дербија – Партизан је разлику правио под кошем, офанзивним скоковима, док са друге стране Звезда није могла да успостави ни унутрашњу, ни спољашњу игру.

Уместо тога, покушаћемо да дођемо до самог узрока овог проблема. Наиме, од када је Милан Томић напустио место тренера Црвене звезде, функцију в.д. тренера је преузео његов помоћник, Андрија Гавриловић, који већ месец дана води екипу без назнаке да ли ће он на тој позицији остати, или ће Звезда ипак ангажовати новог тренера. И сам Гавриловић је признао након утакмице са Асвелом да одлуке треба да се доносе у пакету али да не треба он да их доноси, већ да је он ту да покуша да учини да екипа радом буде боља.

Међутим, Звезда не само што не игра боље, већ се чини да екипа постепено пада у амбис коме се дно не види. На почетку дербија смо видели једну уплашену екипу Звезде, без самопоуздања, коју је Партизан у једном тренутку почео озбиљно да гази на обе стране терена. Тек након што је Гавриловић пронашао петорку која је зауставила крварење у рекету и одбрани, играчи су успели да се ослободе, да уђу борбеније у наставак утакмице и да дођу до резултатског егала.

Ипак, мало шта функционише у нападу Звезде. Наши кошаркаши споро улазе у акције и кад уђу, млако се крећу, блокови нису јаки, све се на крају своди да неко мора или да одигра статичан пик&рол или да искреира себи шут. Звезда у тренутној ситуацији нема ниједног кошаркаша који може себи да редовно креира поене. То је требао бити Дерик Браун, који је повређен, а који пре повреде није показао онај ниво физичке спреме и атлетицизма који је имао када је био један од најбољих играча на позицији 4 у Европи. Кош донекле могу да искреирају и Стратос Перпероглу, који је такође повређен и који има 35 година па се не може очекивати од њега да свако вече носи наш напад, као и Били Берон који је тренутно уз Лоренца Брауна наш најконстантнији играч.

Посебно разочарење је Џејмс Гист, који је у прелазном року стигао као најзвучније име и који је до повреде показао да је и даље веома квалитетан играч за Евролигашке услове. Међутим, како се Гист вратио на паркет након опоравка од повреде (што се поклопило и са одласком Милана Томића) не показује ни назнаку своје карактеристичне форме, нити тренер Гавриловић покушава да активно укључи Гиста у напад Звезде. Гист, који је некада био страх и трепет у пик игри, сада углавном узима тешке шутеве са полудистанце и за 3 поена, што му никада није била најјача страна.

Звезда се на центарској позицији тренутно ослања највише на Кузмића, који у последње 3 утакмице показује да је ипак човек од крви и меса и да ћемо морати да сачекамо неко време да се врати у адекватну физичку спрему, као и на Мајкла Оџа који је почео сезону катастрофалну али је синоћ одиграо сасвим коректно (ипак, бољке у одбрани остају, Оџо и даље има проблем са позиционирањем и са ситуацијама у којој треба да помаже својим саиграчима). Синоћна утакмица, у којој је Гист зарадио 5 личних грешака и углавном играо на позицији 4, одличан је приказатељ његове тренутне форме (иако је на позицији крилног центра Гист успео да стабилизује скок и да се адекватно носи са Партизановим високим играчима).

Најзад, долазимо и до најконтроверзнијег детаља синоћне утакмице а то су последња два минута и рола Филипа Човића у тих два минута. Човић је, као и остатак екипе, дерби започео лоше на обе стране терена, али је у другом полувремену био у нападу све бољи и бољи како је време одмицало. Човић је изашао на 5:45 минута до краја и да се више није враћао на паркет, могли бисмо да причамо о његовој коректној роли, иако је утисак да је можда провео мало више времена на паркету него што би требало. Уместо њега улази Лоренцо Браун који је такође одиграо веома коректно и који је генерално много бољи дефанзивац од Човића.

Међутим, Филип Човић се враћа на 2:50 до краја утакмице и сведоци смо два скандалозна последња напада која су на крају поклонила Партизану победу. Прво је Човић на 13 секунди до краја и 8 секунди до истека шутнуо крајње нерезонску тројку преко руке много вишег играча, иако је Кузмић поставио јак блок на Волдену па је Човић фактички имао 1 на 1 ситуацију и могао је да иде у продор или да сачека Кузмића. Сама акција је такође била лоше нацртана – Звезда је као и против Асвела покушала једноставан централни пик иако је било времена да се одигра прави позициони напад. У тренутку Човићевог шута, Давидовац лута на левој страни терена без икакве идеје и замисли, прави гужву у рекету и навлачи Џенкинсу свог играча тако да, чак и да се Човић одлучио на продор, линије додавања на тој страни није било.

У другом нападу, након конфузије и немогућности наших кошаркаша да направе нормалан фаул, већ је то Човић учинио на полагању када је већ било касно ( и притом без потребе направио неспортску), у акцији коју је Гавриловић описао као акцију да Берон и Давидовац размене блокаде (вероваћемо му на реч иако није јасна намера са Давидовцем који има јако спор избачај и тешко шутира преко руке), резервна опција (Човић) несхватљиво покушава да иде на продор и излази ван границе игралишта са лоптом у рукама.

Дакле, Човић јесте на 13 секунди пре краја утакмице шутнуо крајње нерезонску тројку која је окончала шансу наше екипе да извуче победу у дербију, али је његов шут на крају последица тактичке недисциплине, лоше нацртаних акција за последњи напад, сумњивих ротација и измена. И да је тројка Човића ушла, то не би решило системски проблем који Звезда има а то је да систем у игри Звезде тренутно не постоји, наши кошаркаши немају ни трунке самопоуздања, не постоји дефинисана ротација, нити јасно расподељене улоге у екипи. Уместо тога, на паркету гледамо јалову и немоћну Звезду, без главе и репа, која је у врло озбиљној резултатској кризи.

Да резимирамо, Звезда има два горућа проблема који захтевају хитно решавање – пре свега играчки кадар се суочава са озбиљним проблемима по питању форме, свежине и повреда (поготову Гист, Браун, Перпероглу и Кузмић) и питање је да ли ћемо успети да изнесе тешку и напорну сезону у овом саставу. Други проблем је питање тренера. Андрија Гавриловић за сада није показао ништа што би оправдало да му се скине префикс в.д. а са друге стране он тренутно не може да прави потребне резове у екипи тако да, чак и да Гавриловић има неке друге замисли, не може да их у овом тренутку ефикасно имплементира.

С тога, Звезда хитно мора прво да трајно реши питање тренера, а затим да се исти добро позабави тренутним стањем у играчком кадру и прилагоди га по својој замисли. Да ли ће то бити у форми резова, појачања на позицији бека, још једног високог играча, или пак комбинације једна од ова три, остаје да се види. Срећом, тек је новембар месец и промене и консолидација екипе су још увек могуће. Али сваки дан који прође без предузимања ових корака је дан који је бачен у воду, што ће додатно фрустрирати навијаче који су мало тога имали да виде од своје екипе ове сезоне.