Милован Јакшић – од несретног дечака до звезде Уругваја и легенде Звезде

Рођендан Црвене звезде идеална је прилика да се скрене пажња на помало маргинализовану личност у историји нашег спортског друштва која ипак заслужује пуну пажљу Звездаша.

Последња фотографија Милована Јакшића испред Сфинге у Египту, између тренера Љубише Броћића и председника Скупштине Црвене звезде Саве Радојчића, 24.12.1953. (слика из приватне архиве породице Јакшић)

Милован Јакшић био је легенда српског и југословенског фудбала, најбољи голман првог Светског првенства, а пре свега – био је учесник иницијативне седнице оснивачког Одбора ОФД Црвене звезде. Слободно се може рећи да је био личност од несумљивог ауторитета чије се мишљење веома ценило, поготово када се бирало име новог фискултурног друштва тог 3. марта 1945. године, у седишту Градског одбора УСАОС-а у улици краља Милутина број 2. После дужег већања и имена попут Динама, Ударника, Младости, Торпеда или Локомотиве, Слободан Ћосић је предложио: ,,Да наше друштво назовемо Звезда“, на шта је Зоран Жујовић спонтано додао: ,,Кад је Звезда, нека буде црвена.“ Канцеларијом се проломио аплауз одушевљења, али оно што је било најважније – име се свидело Миловану, који је том приликом још изјавио да ће његова књижара платити све трошкове регистрације новог Омладинског фискултурног друштва ,,Црвена звезда“. Тако је ударен печат будућем највећем клубу са ових простора.

У фудбалском клубу био је од самог његовог оснивања на разним функцијама и био је један од његових најистакнутијих руководилаца. Истицао се марљивим радом, силним залагањем и пожртвовањем. Они који су га знали говорили су да је мало људи таквог срца и понашања. Играчи су у њега гледали као искусног учитеља и главног саветника. Био им је узор спортског поштења, другарства и дисциплине.

Као голман био је врло пожртвован, храбар и смео, с изванредним рефлексом. Сјајним одбранама на првом Светском првенству заслужио је надимак који му је дала тамошња јавност – ,,Ел Гран Милован“, али и место у идеалном тиму (заједно са Милутином Ивковићем Милутинцем).

Победа над Бразилом била је највећа сензација, за Јужноамериканце то је било чудо које се није могло објаснити. Бразилски играчи притискали су и нападали непрестано, али на нашем голу суверено је владао Јакша. Бацао се у ноге, скакао с једног на други крај гола, скидао лопте с углова. ,,У голу су имали голмана као споменик. Овај добри младић који и својим лицем исказује доброту, постао је феноменалан голман; њега није могла победити никаква сила ни из близа ни из даљине, увек се налазио на лопти као да је био повезан за њу.“ Овако је писао новинар уругвајског листа ,,Impacial“ после његове маестралне игре. Постоји и прича да је Рикардо Замора, по многима најбољи голман икад, пришао Миловану после утакмице и поклонио му свој качкет и тиме симболично дао до знања да га је надвисио двадесетједногодишњи момак пореклом из малог места Плане код Колашина.

А његов пут до дана када је обукао дрес са државним грбом није био нимало ружичаст. Био је препуштен сам себи од најранијег детињства. Рођен је 21. септембра 1909. године као прво дете Радослава и Мурише, власника механе у Мојковцу. Кад је његов отац убијен од стране аустроугарских војника јер се повезао са српском војском, Милован је имао 5 година. Страхујући од одмазде, мајка Мируша са своја два мала сина пешке бежи за Крагујевац. Нажалост, није се најбоље снашла, па је била принуђена да дечаке остави у Дом за ратну сирочад. Мали Милован у Крагујевцу уписује школу, али и прави своје прве фудбалске кораке у подмлатку ,,Шумадије“. Следећа станица у његовом животу био је Нови Сад, где борави кратко, да би на крају завршио у престоници.

Живот му се мења оног тренутка када познати београдски адвокат Живко Поповић, иначе брат од стрица Коче Поповића, постаје његов старатељ. Шаље га на даље школовање, код Геце Кона да учи графички занат, што је сигурно имало утицаја на његов животни пут. Ипак, фудбал је био његова највећа љубав. Почео је да брани 1921. године у СК ,,Србија“, а са свега 16 година постаје првотимац СК ,,Соко“ (који касније мења име у БАСК). За овај клуб одиграо је преко 500 утакмица, репрезентативац Београда био је 28 пута, а као гост играо је за БСК – чак 43 одиграних мечева.

За репрезентацију Југославије дебитује 1930. године против Бугарске (6:1). Врхунац каријере био је одлазак на прво Светско првенство, где је трасирао пут репрезентацији до бронзане медаље. По повратку из Уругваја, жени се са Љубицом Симић, хазенашицом из Смедеревске Паланке, са којом има двоје деце. Ћерка Соколка је добила име по клубу где је направио прве професионалне кораке, а син Владета играо је фудбал у млађим категоријама ФК Црвена звезда, у генерацији Благоја Митића.

После тог Светског првенства управе Југославије и БСК-а свим силама су настојале да га приволе да заигра за њих. Али, без успеха. Он је тврдоглаво одбијао да из мањег и сиромашнијег пређе у већи и богатији клуб. Занимљиво је приметити да Милован дуго након Монтевидеа није позиван у репрезентацију. Да ли због своје одлуке да остане веран БАСК-у или пак појаве нових голмана – никад нећемо сазнати. Укупно је одиграо 9 утакмица, а једна од последњих била је она против Аргентине (1:3), одиграна у Буенос Аиресу на повратку репрезентације Југославије из Уругваја. Тек четири године касније поново брани против Пољске у Београду (4:1), да би се од репрезентативног дреса опростио у Прагу против Чехословачке (1:3).

У међувремену, кратко је играо за љубљанску Илирију (1932) и Славију из Прага (1934/35), где је мењао чувеног голмана Франтишека Планичку који био теже повређен. Када се опоравио од повреде, десило му се нешто што никад пре тога није – седео је на клуби за резервне играче, јер је Јакша бранио фантастично. Међутим, носталгија за домом учинила је своје и враћа се у Југославију, овог пута у клуб ,,Бата“ из Борова. Тамо остаје годину дана, да би се коначно вратио у свој БАСК у којем игра до пред рат.

Јакшић испред своје књижаре (слика из приватне архиве породице Јакшић)

Још док је био активан играч, а од пара које је зарадио у Чехословачкој, отвара књижару у Македонској улици и штампарију у Цетињској улици. Књижара ,,Јакшић“ врло брзо је стекла култни статус у Београду. Ту су се окупљали спортисти, продавале разне књиге, канцеларисјки материјал, улазнице за утакмице. Кад смо већ код тога, интересантно је споменути да је он у том периоду једини имао право да дистрибуира све спортске часописе у земљи.

Књижара и штампарија престале су са радом 1948. године, захваљујући новој власти која му одузима  имовину. Јакшић иначе није био члан КПЈ нити њихов симпатизер, већ, како је сам говорио, патриота и Србин. И управо из патриотских разлога током окупације крио је комунистичку документацију и симпатизере комуниста (и не само њих), упркос честим претресима Гестапоа. Осим тога, многима је помагао да побегну из логора Бањица, али никад није прежалио што није успео да спаси свог најбољег пријатеља Милутинца.
Аца Обрадовић, Љубиша Броћић, Милован Јакшић (у средини) и на крају десно председник Звезде Сава Радојчић на клупи 1953. године

Милован је цео свој живот посветио фудбалу, кад није играо преносио је своје знање и богато искуство на млађе колеге. Изабран је за првог председника Савеза фудбалских тренера 28. септембра 1950. године. После његове смрти наследио га је Благоје Моша Марјановић. А преминуо је изненада од срчаног удара, у својој хотелској соби, у тренутку када су звездини играчи играли против комбинованог тима два каирска клуба Национал и Арсенал. Било је то 25. децембра 1953. године у Каиру, где је био на Афричкој турнеји Црвене звезде као технички референт и вођа пута. Имао је само 44 године.

Александар Тирнанић, Љуба Ловрић, Срђан Мркушић, председник Звезде Властимир Пурић на сахрани Јакшића (из приватне архиве породице Јакшић)

Египатска ратна морнарица пренела је његово тело до југословенских вода. Сахрањен је по цичи зими и снегу 15. јануара 1954. године, у Алеји заслужних грађана у Београду, уз присуство породице, преживелих саиграча из Уругваја, бројних пријатеља, а у име Црвене звезде опростили су се Мркушић, Пурић и Миљанић. Тог дана дошло је и  око 3.000 грађана да испрати на вечни починак ,,Ел Гран Милована“. Јер, такав је то човек био.