НА ДАНАШЊИ ДАН: Звездин харикири у Атини

На данашњи дан пре 50 година, догодило се заиста право чудо – Црвена звезда није отишла на Вембли и поред велике предности које је остварила на првој полуфиналној утакмици у Београду. Класа је без сумње била на страни београдског клуба и по свим параметрима реванш је требао бити рутински. Уместо тога, добили смо најконтроверзнију утакмицу у звездиној историји.

Грчки министар спорта

Док је после првог меча у редовима нашег клуба владала еуфорија, а у медијима већ проглашавани финалистима Купа шампиона, у Панатинаикосу је било ванредно стање. Играчи су били убеђени да су покрадени, а тренер позван на рапорт код министра спорта Асландидиса. Осим тога, на адресу атинског клуба стигло је писмо из УЕФА у којем их обавештавају да капитен Домазос (казна му је касније укинута) и Елефтеракис не могу да играју реванш. У организацију реванша умешала се и хунта одлуком да се меч из финансијских разлога одигра на стадиону Олимпијакоса, ,,Феоргиос Караискакис“. Међутим, после бурне реакције јавности од овога се одустало и утакмица се ипак играла на стадиону Панатинаикоса ,,Апостолос Николаидис“, познатијег као ,,Авенија“ (на грчком ,,Леофорос“). У међувремену, у грчким медијима данима се нападао наш клуб, судија Линемајер, али и професор Андрејевић, потпредседник ФИФА, због Уефине одлуке о казнама. У свему томе они су видели заверу против Панатинаикоса, са циљем да се њихов клуб ослаби да би Црвена звезда без већих проблема отпутовала на Вембли.  То је, наравно, био потпуни нонсенс.

Звездина експедиција је у главни град Грчке допутовала три дана пре меча и одсела је у хотелу ,,Хилтон“, у центру Атине. Рекло би се да нашим фудбалерима није баш било пријатно, пошто су их бубњевима и музиком ноћима поздрављали грчки навијачи. Већ првог дана боравка нашим фудбалерима догодио се малер – били су закључани на стадиону више од једног часа. Наиме, иако им није било дозвољено да тренирају на ,,Авенији“, Миљанић је одлучио да ипак посете стадион да би се играчи уверили у истинитост Пушкашевих речи да је њихов терен ,,тврђи од камена“. Тамо су их дочекали најватренији навијачи Панатинаикоса, који нису бирали начине и средства да изразе своје несимпатије према нашима (било је викања, псовања, па и пљувања).

Ипак, сви они су убеђивали јавност да на њих не утичу претње Панатинаикоса и његових навијача и да су спремни за финале. ,,Нећемо дозволити да Пушкашев тим постигне три поготка“, тврдио је Миљанић.

Камарас матирао Звезду

Дошао је и тај дан, 28. април. Све је било спремно за спектакл. Спектакл се и десио, али не онако како су очекивали навијачи Црвене звезде.

Кренимо редом…

Панатинаикос је наступио у следећем саставу: Константину, Томарас, Камарас, Сурпис, Влахос, Капсис, Антонијадис, Домазос, Грамос, Филакурис, Калигерис (Атанасопулос од 86.)

За Црвену звезду су играли: Дујковић, Ђорић, Кленковски, Новковић, Павловић, Богићевић, Јанковић, Караси, Остојић, Аћимовић, Филиповић

Утакмицу је судио Хозе Ортиз де Мендибил из Шпаније, а на ,,Авенији“ било је присутно 27.000 гледалаца, од тога 7.000 звездиних навијача.

Капије стадиона су отворене већ од 13 часова, навијачи се окупљају, каче се транспаренти, дижу заставе, столњаци, битно да је зелено. Ту негде у гомили видео се и историјски транспарент навијача Олимпијакоса на коме је писало: ,,Навијачи Олимпијакоса су са вама“. Са црвеним словима и зеленом детелином. Са трибина се већ чују сирене и гласно навијање.  Напетост је била толика да је са звучника послата молба: ,,Тражимо од вас да престанете са навијањем и буком, јер нећете имати довољно снаге за време меча“.

Деспина Пападопулос

Сат и по времена пре почетка утакмице, фудбалери Звезде изашли су кратко на терен, а са трибина су их дочекали звиждуци, псовке, чак је и бачва експлодирала на центру терена. Време полако пролази и пажња се у једном тренутку усмерава ка ложи – појавила се супруга диктатора Деспина Пападопулос, пратили су је заменик премијера и министар унутрашњих послова Патакос, заменик министра унутрашњих послова и бивши командант ЕАТ-ЕСА Ладас, министар рада Манолопулос, као и министар спорта потпуковник Костас Асланидис.

Петнаест минута пре почетка утакмице, Звездини играчи поново излазе на терен, на загревање, али их изненада прекида хеликоптер који се спушта на центар терена и из њега су изашле четири манекенке које рекламирају фирму ,,Уранија“. Каква представа пред сам почетак утакмице, читав стадион, па и наши фудбалери били су заузети лепотицама које су им уручиле поклон – телевизоре у боји.

У 16.05 шпански судија де Мендибил означио је почетак утакмице. Није прошло ни минут, а мрежа нашег првака се затресла. Дујковић је капитулирао у првом минуту, а главни кривац за гол био је Кленковски који уместо да одбије лопту далеко до гола, додаје је право у ноге Влахосу, који користи прилику и асистира Антонијадису за вођство од 1:0. Несрећнији почетак за Звезду није се могао замислити.
Били су то тренуци апсолутне инфериорности наших играча. Запањени целом атмосфером са трибина (са којих је неко константно пуштао сирене амбулантних и ватрогасних кола) и неочекиваним брзим голом противника, цело прво полувреме наши играчи нису могли да се саставе. Са друге стране, Панатинаикос је нападао и пропуштао шансе, па се полувреме завршило само са једним голом у нашој мрежи. А у свлачионици Миљанић је у неверици. ,,Хтео је да нас ишамара од муке. Није могао да верује да смо то ми“, сећао се деценијама касније Миле Новковић.

Друго полувреме смо почели релативно добро, појавила се нада ћемо успети да постигнемо тај један погодак који нас води у финале. Али, примамо још један јефтин гол у 55. минуту, стрелац је поново био Антонијадис. Вулкан на стадиону Панатинаикоса поново је прорадио, грчки фудбалери су се још више осоколили, док су звездини морали поново да се опорављају од шока. Једино су Караси, Аћимовић и Остојић покушавали да смире игру, да задрже лопту. То им је успевало неколико пута, али је све то било кратког даха.
Игра се 64. минут, звездина одбрана несхватљиво је статична, баш као у првој утакмици код јединог гола Панатинаикоса. Поново су им дозволили да несметано комбинују испред нашег гола и пао је трећи гол.  Стрелац је Камарас и био је то резултат о коме су Грци даноноћно сањали. А онда, мало је фалило да Караси оствари снове ове генерације и свих навијача. Нашао се у сјајној шанси, шутнуо је са 30 метара и: ,,[…] Видео сам да лопта иде у гол, подигао руке и скоро почео да се радујем, али је голман врховима прстију закачио лопту и скренуо је у корнер. Јурили смо тај један гол, потрчао сам напред, ставио лопту у угао и видео да немам коме да центрирам. Сви су стајали! Потпуно ненормална ситуација. И судија је тада одсвирао крај.“

Панатинаикос је учинио немогуће, иде у Лондон, а Атина је полудела. Потпредседник и генерални секретар Олимпијакоса упутили су честитку ,,пријатељском Панатинаикосу“, док је играче ,,зелених“ чекала специјална награда у виду поклона (премија) и старлета. Хиљаде људи и стотине аутомобила је на улицама и већим трговима. Бубњеви, сирене, навијање – општенародно весеље трајало је до дубоко у ноћ. Жене на прозорима и терасама шириле су зелене кошуље, зелене столњаке, а неке су окачиле и зелено поврће.

Међутим, то није све. Панатинаикосови навијачи су још пре меча на стадион донели стаклени мртвачки аутомобил на коме је био ковчег обојен у црвено-беле боје. После утакмице кренула је поворка са ,,сломљеном родбином“ која је ,,оплакивала“ наш клуб, а на на крају ковчег је однесен и бачен у море, негде у Пасалиманију. То није била једина сахрана те ноћи. На другом крају Атине, одржана је још једна ,,дирљива“ служба уз свеће, само што овај ковчег није завршио у мору, већ је спаљен на тргу Ригилис. Дошло је и до мањих инцидената, али није познато да ли су се навијачи Панатинаикоса потукли међусобно или је дошло до сукоба између њих и звездиних навијача.

Ко је, на крају, крив?

Фудбалери Црвене звезде нису пружили достојан отпор Панатинаикосу,  изгубили су битку на сваком делу терена. Највише оцене заслужили су само Караси и Павловић, док је одбрана била катастрофална. Али највише критика заслужује тренер Миљанић који није ни покушао да заменом играча окрепи екипу и да уласком свеже крви евентуално утиче на промену начина игре.

Што се тиче суђења, никад се није узимало као оправдање за нашу игру, али занимљив је податак да је шпански судија био, ни мање ни више, кум Ференца Пушкаша. Ипак, треба напоменути да није успео да заштити наше играче од честих, грубих насртаја, песничења (Томарас је чак два пута ударио Кулета), нити од удараца ђоном у главу. Поново је у питању био Томарас, али овог пута нокаутирао је Остојића (њега је после утакмице, док је ишао према свлачионици, с леђа и без икаквог повода пендреком ударио полицајац).

Прича о овој утакмици преносила се са колена на колено свих ових година. Јасно, свако је додавао понешто и поново исправљао. И тако је настала (урбана) легенда. Тачније, има их више и не зна се која је невероватнија, али све имају исти заплет: Звезда је продала утакмицу Панатинаикосу.

Прва легенда гласи: фудбалери београдског клуба продали су меч за телевизоре у боји. Слободно се може рећи да су им грчке лепотице добро забибериле чорбу. ,,Добили смо телевизоре и ту није ништа спорно, али добили смо их од ‘Филипса’. На дан наше утакмице 28. априла, у Грчкој је кренула телевизија у боји. Била је то премијера, велики дан за њих. Филипс је све то организовао, попуњавали смо уочи меча неке формуларе и касније су нам уручили те телевизоре. Обична је глупост да смо на тај начин продали утакмицу“, нагласио је Станислав Караси за ,,Моцарт спорт“ пре више година.

Грци су дрогирали Звездине играче, каже друга легенда, која се данас чини живља него икад. Сви до једног су тврдили да им је неко дирао храну и пиће, а да ствар буде још бизарнија потрудио се сам клуб. Наиме, они су са собом водили куваре и конобаре, али у туристичко разгледање Атине.

Слободан Јанковић је уверен да су сви били дрогирани. Тачније, једини који се извукао био је Стане Караси, који је због високе температуре био изолован од осталих. Ево шта је Цоле испричао новинару ,,Моцарта“ пре пар година: ,,Па, ми кад смо слетели у Београд право у дискотеку. Људи нас пљују, гурају, ударају… Ми их онако збуњено гледамо и чудимо се. Шта је, бре, ово?! Мислим се, ово све наркомани око нас. После одемо у Топчидерску ноћ, на још по једно пиће. На улазу радио мој кум Рале. Приђем, да уђемо преко реда, а он мени ни пет ни шест – шамарчину. Продана душо, виче. Сутрадан се будим око 12. Крећем на стадион и стајем код Лондона на семафор. Човек на пешачком показује ми да отворим прозор. Отворим, он фљас – пљуне ме! И опет ,,поздрав“: ђубре једно! Људи су били свесни свега. Тај пораз је много тешко пао свима… Тек кад сам дошао на стадион и видео све оне смушене људе схватио сам шта се све издешавало. Сећање је почело да се враћа. Ето, толико је та дрога била јака. Људима, нажалост, није могло да се објасни. Остали смо продане душе“.

Ништа боље од њега није прошао ни Миле Новковић који тврди да се због нечега што му је сипано у храну или пиће не сећа саме утакмице: ,,Знам само да смо у авиону по повратку кући певали и смејали се. Замислите, певали и смејали се! ,,Пробудио“ сам се тек у Београду, када сам дошао кући, када ме отац ошамарио. Мајка шест месеци није разговарала са мном, кумови су ме се одрекли, сви су нам говорили да смо продали утакмицу […]“

Трећа теорија каже да је Звезда морала да изгуби због политике. Наводно, Тито и пуковник Јоргос Пападопулос договорили су се око неког депоа за нафту у солунској луци. Звезда је заузврат добила, према једној верзији, пластични прекривач за терен, први у земљи, а по другој рефлекторе. Деспина Пападопулос, удовица грчког диктатора, одлучује ту причу да извуче из нафталина 2007. године, пред утакмицу између Ариса и Црвене звезде. Она је тада за грчку телевизију испричала следеће: ,, […] Пошто смо у првој утакмици у Београду доживели тежак пораз, деловало ми је као да немамо шансе да прођемо у финале. Када сам села у свечану ложу, окренула сам се ка тадашњем председнику Панатинаикоса и рекла му да сам јако забринута. У истом тренутку осетила сам руку свог супруга на колену. Полугласно ми је рекао: ‘Нема потребе да се бринеш. Купили смо утакмицу. Зар мислиш да смо имали право да ствар од државног интереса препустимо случају? Звезда ће добити велики новац за то што ће нас данас пустити.'“

У складу са причом о новцу и куповини утакмице постоји и четврта легенда која се  тих година спомињала у немачкој и италијанској штампи. Занимљиво је да су се они позивали на локални новосадски лист ,,Мађарска реч“ (,,Magyar szó“ – службено гласило мађарске националне мањине у Републици Србији). Дакле, теорија гласи: Аристотел Оназис је подмитио Црвену звезду како би се Панатинаикос пласирао у финале. Немачки лист ,,Билд“ је у издању од 8. маја 1971. године објавио текст под насловом ,,Оназис, нова љубав према фудбалу“, у коме пише да је грчки милијардер дао 350.000 марака руководству Црвене звезде. Ова тврдња пре личи на нагађање, али чињеница да су се позвали на лист из Југославије говори нам много о причама које су се непосредно после меча шириле Београдом и Југославијом.

Један од ретких који је негирао све ове теорије био је Драган Џајић, посебно истичући да у звездиној историји није било поштенијег председника клуба од Николе Бугарчића. Он сматра да је узрок пораза наша превелика опуштеност. ,,После болног неуспеха било је свакојаких нагађања зашто смо испали, али ниједно није аргументовано. Знам да није било речи о неком договору. Све су то измишљотине“, изјавио је пре неколико година за ,,Политику“.

На крају крајева, Црвена звезда јесте потценила (могуће несвесно) грчког шампиона и тиме платила високу цену. Постоји прича да је на пријему који је организован уочи утакмице један југословенски повереник ставио је значку са амблемом Црвене звезде на ревер познатом грчком певачу Ђанису Калацису, подигао чашу и замолио све присутне да пожеле срећу Звезди у финалу са Ајаксом.

Све у свему, Грци су славили. Звездаши? Они никако нису могли да се помире са елиминацијом. Деценијама… Најбоље је то објаснио Миле Новковић када је рекао да су наши навијачи умирали у току те утакмице. Од ње нам је данас једино остало сећање на највећу мрљу у богатој историји Црвене звезде и велика жал због пропуштене прилике једне стварно феноменалне генерације.