Небојша Поповић: Звездаш број 1 – кошаркашка авангарда

Сећајући се на почетке Црвене звезде не можемо не споменути Небојшу Поповића, човека који је уз породицу имао још једну велику љубав – Црвену звезду. Небојша је био: власник чланске карте Црвене звезде са бројем 1; један од оснивача СД Црвена звезда; истовремено тренер и играч мушке кошаркашке секције као и тренер женске кошаркашке секције; репрезентативац и стрелац првих поена на првом Светском првенству у кошарци; дипломац на два факултета;  кошаркашки визионар који је увео плеј-оф у домаћој кошарци, иницирао довођење страних играча; делегат у ФИБА и дугогодишњи функционер; новинар…

Рођен је у Иригу 08. фебруара 1923. године, а судбина је хтела да прве спортске кораке направи као ватерполиста у Ријеци. И баш у том граду десио му се судбоносни сусрет са Иваном Димићем и Божом Гркинићем, који су га упознали са кошарком (после рата били су саиграчи у Црвеној звезди). Био је и страствени соколац – учествовао је на Соколском слету у Прагу 1938. године. Наредне године сели се у Београд и полази у Трећу мушку гимназију (завршава је са 17 година, као најмлађи и најбољи матурант у југославији). Ту се поново среће са Иваном Димићем, који га регрутује у школски кошаркашки тим.

Та љубав је настављена и током Другог светског рата, када прекида студије права и посвећује се кошарци (као играч СК Југославије), на Ташмајданској шљаци. Управо на тој шљаци се упознао са Ацом Николићем (играо за Обилић) и Рашом и Светом Шапер (играли са БАСК) и баш ту рађају се нове идеје и ентузијазам који ће дати своје плодове одмах по окончању рата.

Крајем 1943. године доживљава једну непријатност – Гестапо га хапси заједно са сестрама за време полицијског часа. У затвору су провели месец дана, били су на списку за депортовање у Немачку, али су ипак пуштени захваљујући оцу и једном његовом пријатељу. После ослобођења Београда, на своју руку је отишао на Сремски фронт, где је рањен код Товарника и као рањеник је учествовао у оснивању Црвене звезде 4. марта 1945. године, када је и добио чланску књижицу са редним бројем један.

„На ту чланску карту је био веома поносан а она је, по мени, суштина свега што је радио, јер у много чему је био први“, речи су његове ћерке Звездане, која је добила име управо по Црвеној звезди (још један доказ његове велике љубави према клубу).

Са Бором Станковићем, браћом Шапер и Ацом Николићем је започео пионирски подухват под зидинама Малог Калемегдана, формирање кошаркашке секције и стварању терена. Управо тај терен је постао колевка кошарке на овим просторима. Био је визионар и предводник свих могућих активности, како на пољу формирања јаке Црвене звезде тако и генерално кошарке у држави. Међу првима је одлазио у иностранство ради усавршавања, а по повратку – упркос обавезама у Звезди – држао је семинаре широм земље, преносећи све оно важно што је научио од странаца. Због тога га многи сматрају оцем југословенске кошарке.

Од самог почетка био је тренер и играч КК Црвена звезда, а упоредо и тренер женске секције.  Са мушком секцијом освојио је 10 узастопних националних титула а са женском још 7, што га сврстава међу најтрофејније кошаркашке тренере. Поред тога, Небојша је успео да дипломира на Правном факултету, али и да заврши Дипломатско-новинарску школу (на оба имао просечну оцену 9).

Управо због њега Црвена звезда је сматрана за авангарду. Држао је најбоље тренинге, био је одличан организатор и руководилац, имао је професионални однос према свему што је радио и зато је Црвена звезда била то што јесте док је он био у клубу – неприкосновена. Јосип Ђерђа је сматрао да би тадашња Црвена звезда, да је постојао Куп шампиона, играла значајну улогу:

,,Небојша је успео да окупи најбоље играче и да са њима буде десет година неприкосновен у Југославији. Тај Звездин састав могао је да се носи са најбољим екипама у Европи, што је и показивао на јаким летњим турнирима у иностранству.“

1950. године му је наређено да буде тренер репрезентације која је наступила на Светском првенству у Аргентини, где је наравно био и играч. Управо је он постигао први кош на том првом Светском кошаркашком првенству, и на још један начин ушао у анале. Такође био је први кошаркаш који је играо у иностранству и то у италијанском тиму Галатарзе.

Након окончања кошаркашке каријере био је дугогодишњи функционер и делегат ФИБА. Познат по својој правичности, по правилу је био делегиран за оне најтеже утакмице. Иако је волео Звезду изнад свега, тешко да је неко могао да помисли да је Звезда на било који начин била фаворизована када је он одлучивао. Витештво и правичност као главне одлике спорта остали су неукаљани, што довољно говори податак да Звезда током дугог низа година није освојила ни једну титулу.

Касније се посветио новинарском послу, почео је да ради прво у Радио Београд, а потом и у Телевизији Београд. Старије генерације га памте по изванредном коментарисању утакмица са Европског првенства за кошаркаше у Београду 1961. године, али и по чувеном термину „суботом у пет“, када је домаће кошаркашко првенство добило на популаризацији. Радио је најодговорније послове, као спољнополитички коментатор, уредник ТВ дневника, заменик главног уредника Информативног програма, помоћник директора и главни уредник за програм. Три пута је одликован а има и Награду за животно дело. Упркос огромним обавезама био је сарадник италијанског листа „Газета дело Спорт“.

Добио је ФИБА орден части 1997. године, а од Међународног олимпијског комитета је награђен признањем „Спортска универзалност“. Преминуо је 20. октобра 2001. године у Београду, а постхумно је уврштен у Кућу славних 1. марта 2007. године. Сахрањен је на Новом гробљу, а имао је само три жеље: да се уместо цвећа и венаца дају прилози Фондацији Црвене звезде за помоћ бившим спортистима (чији је он био творац), да његова ћерка Звездана одржи комеморативни говор и да га сахране са звездином заставом.