Нови ветрови у игри Црвене звезде

Иако узорак није претерано велики, већ је могуће уочити новитете које је у тим Црвене звезде увео нови шеф струке, Дејан Станковић.

Два кола пролећног дела шампионата већ су за нама, а Црвена звезда је увећала предност над вечитим ривалом, екипом Партизана, на 13 бодова. Када је Деки Станковић преузео клуб, било је одређених бојазни да би његово тренерско неискуство могло да проузрокује нешто слабији старт другог дела, међутим, наши момци сигурно су корачали кроз два дербија у прва два кола, и рутински тријумфовали над Чуком и Војводином.

Иако узорак од две утакмице није сасвим довољан да извучемо све закључке, могуће је приметити одређене трендове који су позитивни, али и одређене који ће морати што пре да се реше.

TEЖИМО ДИРЕКТНИЈЕМ ФУДБАЛУ

Често домаћи тренери воле да баратају флоксулама типа „морамо играти напред“, а још чешће то остане на нивоу усмене речи, док терен покаже нешто сасвим супротно. У случају Дејана Станковића, међутим, имамо потпуно поклапање између тежње да играмо директније, и онога што смо видели на самом игралишту – да, Звезда игра директније, и играће све директније, судећи по томе да је Мистер приметио да постоје многе ситнице које треба поправити. Лопта лепо иде, често се одигра на прву, генерално без већих проблема успевамо да се трансформишемо из фазе одбране у фазу напада, све до неке последње трећине када се јављају први проблеми у нашој игри, али то је нормално када имамо новог тренера са тек две званичне утакмице на нашој клупи.

Протагонисти неке нове Звезде су Вељко Николић и Жељко Гаврић, Звездина деца која су пробудила нову наду публици да први тим заиста могу да носе играчи поникли у нашем погону. Млади, отресити, без респекта на терену, играју мотивисано, осећају подршку тренера, и само нека тако наставе. Николић је постигао гол против Чуке, могао је и против Војводине, а испит каријере следи му већ наредног викенда када у госте долази вечити ривал, екипа Партизана.

Било како било, обриси Станковићевих идеја већ се виде, и то је оно што је позитивно. Наравно да има простора за напредак, што је у овој фази сезоне сасвим нормално, и једва чекамо да видимо како ће све то изгледати у недељама које долазе.

ЈОВАНЧИЋ И ПАВКОВ ОДСКАЧУ… У НЕГАТИВНОМ СМИСЛУ

Реалност је, ипак, да овај тим за неке будуће европске домете има простора за озбиљнију дораду, која би могла да почне од Јованчића и Павкова. Пре него што се дотакнемо везног реда, требало би истаћи да је позиција нападача нешто што је тренутно најпроблематичније у нашој игри. Боаћи је константно повређен, и као такав непоуздан за игру која се заснива на њему као голгетеру. Популарни Боћко није ни сенка оног предатора из првог мандата, и пре или касније, његов статус у клубу мораће да се реши. Постоји ту и фактор пехова, јер је на припремама Боаћи изгледао много боље, да би на старту другог дела сезоне, на Брду, осетио бол у пределу ложе, због којег је поново морао на паузу. Томане није у плановима Дејана Станковића, што нас оставља са Павковим као првим, и јединим, правим нападачем.

Милан Павков, миљеник публике још из меча против Ливерпула, делује доста спорије и неспретније у односу на оног Павкова који је пре скоро годину и по дана жарио и палио Мараканом. Често улази у дуеле који наличе рвачким, споро се сналази и не може да одговори потребама брже и директније нападачке игре. Да ли би Томане могао да добије нову шансу код Станковића, или ће можда Вукановић бити прекомандован на позицију нападача, нешто што доста радије игра, остаје да се види, али тренутно Звезда има јасан, и очигледан, проблем на једној од најважнијих позиција.

Душан Јованчић је следећи пример, и његов утицај на игру можда је још очигледнији, када узмемо у обзир да и Петровић, и Николић, па и Бен и Гаврић играју брже од њега. Популарни Јованча има проблема са контролом лопте, има проблема са претераним задржавањем лопте у свом поседу, и на тим ситним детаљима можемо видети зашто је стручни штаб инсистирао на играчу какав је Саного. Јованчић је добар играч, у то смо имали прилике много пута да се уверимо, али тренутно не пружа оно што се од њега очекује – његова игра мора бити и директнија, и конкретнија.

РУТИНСКИ ПОБЕЂУЈЕМО, АЛИ МЕЧЕВЕ МОРАМО И РАНИЈЕ ДА „ЗАТВАРАМО“

Оба досадашња меча пратила су неке исте шаблоне – Звезда је у првом полувремену била доста боља, и имала је прилику да потпуно затвори меч већ око неког 35-ог минута. Уместо тога, као да смо повукли ручну, и окренули ка одрађивању посла, што из такта избацује нашег шефа струке, навикнутог на беспоштедних 90 минута константно директне игре. И Војводина и Чукарички могли су да буду архивирани већ после првог дела игре, где смо објективно били бољи за три гола разлике. Меч са Војводином је можда још и бољи пример, јер је утисак да је меч потпуно стављен под контролу тек после бомбе Марка Гобељића. Имали смо и играча више, а реализација бројчане предности је нешто што, према утиску Станковића, мора драстично да се поправи.

Инђија у среду ће бити следећа прилика да поправимо неке сегменте у игри, а надамо се да ћемо и овог ривала, као и претходна два, савладати без већих проблема. Звезда побеђује у маниру великог клуба, рутински, без драме, али тренери воле и желе да њихови тимови када год „намиришу крв“, то и материјализују у виду нових голова у противничкој мрежи.

Звезда има потенцијал, Звезда има нову енергију, само нека овако настави.