Пет утисака после Милана

Фудбалери Црвене звезде ремизирали су са Миланом у првој утакмици 1/16 финала Лиге Европе, а ево и пет главних утисака РСБ-а са синоћне утакмице.

 

УЗБУЂЕЊЕ, РАДОСТ И НАДА

Тек друго европско пролеће у овом веку, у споју са резултатом жреба који нам је донео славни Милан, па неизвесношћу око присуства публике на мечу, па сјајне подршке играчима вече пред утакмицу, донео је узбуђење обрнуто пропорционално сабласној тишини и празнини Маракане на синоћној утакмици. Милан, онај Милан? Па опет онај Милан? Да ли је време за враћање дугова (сад ко коме…)? Интензитет оптимизма, помало и узбуђења, сигурно је код многих спласнуо када се видело да гости, чак и без Ибрахимовића и Чалханоглуа као двојице главних офанзиваца, једноставно изгледају прејако. Лопта им лагано иде по терену, улазе у шансе, ето гола – поништеног, ето још једног гола – опет поништеног. И онда аутогол. Па гол Звезде! Па напади за предност и победу! И онда контра, пенал, гол, црвени картон, готово је. Али велики Милан Павков, стрелац против европских шампиона! И за европског шампиона!

Звезда је остала непоражена на свом стадиону. Можда и не баш заслужено, али ни претходна два пута у историји овај противник није заслужио да прође преко ње у следећу рунду. На крају ће се понајвише памтити велика радост после гола на самом крају утакмице. А до реванша остаје и – нада. Нашу екипу даље води једна обична победа од 1-0. Колико год делује мало вероватно, јесте могуће. А ако је могуће, зашто се не надати и не отићи у Милано са том жељом и намером? И како би све ово синоћ изгледало пред пуним стадионом…

НЕДОСТАТАК ФОКУСА

У фудбалу има неколико начина на који једна екипа себи може директно да загорча живот и направи резултатски минус. Играчи Црвене звезде су синоћ успели да упишу све три најважније колоне: постигли су аутогол, направили су пенал и добили црвени картон. Сва три непочинства догодила су се готово непотребно. Радован Панков није морао да уклизава на убачену лопту, па још ка голу, а имао је довољно простора и времена да је избаци у аут. Колико је одсвирани пенал био дискутабилан, исто толико Панков није морао ни да прави спорни и видљиви замах руком ка иначе одличном Теу Хернандезу. На крају, и Милан Родић је без икакве потребе добио два жута картона и лишио Дејана Станковића јединог правог левог бека за реванш у Милану. Дотле није дошло, али рецимо да су и Његош Петровић и Немања Милуновић били близу другог жутог картона, а да нас је срећа погледала и кад је у првом полувремену гол гостију био поништен због игре руком, након што је капитен Милан Борјан „пропливао“ на центаршут.

Фокус, очигледно, није био добар. Не треба, наравно, сметнути са ума да су многе од ових грешака настале зато што су играчи Милана били бржи или, једноставно, квалитетнији, али су се готово све грешке могле избећи и можда остварити и повољнији резултат. Да је Милан био бољи, можда и бољи од ремија, био је – али су у кључним тренуцима играчи Звезде предавали конкретну предност ривалу.

 

НИЈЕ БАШ ПИКСИ, АЛИ…

Пред утакмицу су интернет неумитно преплавили снимци, фотографије и подсећања на претходна два дела Црвене звезде и Милана. Понајвише се писало о чувеној магли и нечувеном наступу после намештања утакмица, али понегде се подсетило и на то какви мајстори су некада играли једни против других. Чак је званична клупска страница на фејсбуку пред меч подсетила на дуел Драгана Стојковића Пиксија и Марка ван Бастена пред дуел 1988., када је Пикси одиграо можда и симултанку каријере и показао се као један од најбољих играча Европе у том моменту. „Некад Пикси и Ван Бастен, данас Иванић и Чалханоглу„, изгледало је помало тужно, помало смешно, али…

Мирко Иванић је против најквалитетнијег ривала ове године одиграо одличан меч. Било га је свуда по терену, кретао се без лопте, ишао ка голу и противнику онда када је има у ногама, добро је чувао иако неретко није имао прилику да је се брзо ослобађа, неколико пута и добро шутирао ка Донаруми. На крају, креирао шансу из које је изборен пенал за први гол. У недостатку неспремних Катаија и Фалкеа, Дејан Станковић му је дао улогу главног организатора игре и Иванић ју је оправдао, чак се и наметнувши као лидер тима, што му је и прошлости (и с правом) било замерано. Без обзира на исход двомеча, у реваншу ће имати прилику да се потпуно докаже не само у црвено-белом дресу, већ и на европској позорници.

 

СУСРЕТ С РЕАЛНОШЋУ

Прошлогодишње учешће у Лиги шампиона, иако смо били минутима удаљени од трећег места, завршено је неславно услед неколико тешких пораза када су изабраници Владана Милојевића били декласирани. Црвено-бели су изгледали недовољно квалитетни и, уз то, недовољно брзи у сваком смислу за врхунски такмичарски ниво. Стога је и овогодишњи „пад“ у Лигу Европе ипак донео наду да ћемо стално гледати нашу екипу у такмичарском издању, као пре четири године, када се европско пролеће завршио хладне зимске ноћи у Москви после минималног пораза од ЦСКА. Лепо је играти Лигу шампиона, али хајде да се нечему такмичарски надамо, помислили су многи.

И ове године је тако и било – Звезда ни у једној утакмици до ове није изгледала као слабији ривал на терену. Било је и добрих и лоших игара, убедљивих победа, неочекиваних победа, ремија и један малтене незаслужен пораз од Хофенхајма. Звезда ни синоћ, напослетку, није поражена, али… Опет се понавља утисак да је екипа преспора за квалитетне европске противнике. Данашњи Милан је добра екипа, али нивоа на граници Лиге шампиона и Лиге Европе, односно испод најбољих екипа Серије А. Пре неколико година Звезда није изгледала инфериорна против истог таквог Арсенала или нешто слабијег ЦСКА, на пример. Синоћ се у много наврата видело да су гости ипак бар за класу боља екипа, понајвише, опет, због брзине.

Иако никога нећемо именовати, не желећи да у било кога уперимо прстом због нечега што није могуће променити, у овој екипи Црвене звезде има превише преспорих играча који не могу да изнесу динамику фудбала на највишем такмичарском нивоу. Један или двојица се могу покрити ако имају неопходне квалитете на другој страни, али није могуће ако је у питању половина играча на терену. И стручни штаб и спортски сектор су морали да уоче тај проблем и да убудуће делају имајући га у виду – и приликом избора тактике, и приликом селекције играча.

 

ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ – МОЖЕ ЛИ ЈОШ КОЈИ?

Коло среће се окреће, каже стара српска пословица и незаобилазна стилска играрија у текстовима са оваквом идејом. У претходних годину дана су и поменути Мирко Иванић, Његош Петровић и Милан Гајић изгледали као промашена и разочаравајућа појачања, а Милану Павкову, па и Гелору Канги се спочитавао недовољан труд, али и помињале несугласице са тренером Станковићем. Синоћ је Иванић био најбољи на терену, Канга и Павков стрелци, а Петровић и Гајић играју неочекивано добро и нису више баласт у екипи као раније.

Ако постоје труд и добра воља, очигледно се из свакога може извући постојећи квалитет. Може ли се то десити и у случају Жељка Гаврића, који је на тренерском дебију Дејана Станковића био убедљиво најбољи играч на терену? Звезди је потребно још једно квалитетно крило, заправо било које, за почетак. Мирко Иванић силом прилика покрива ту позицију али углавном улази у средину, а Бен нема хитрину да прави вишак по боку, те је Звездина игра на моменте исувише једнодимензионална.

Од Фалкеа се такође очекује много и можда ћемо га видети од старта већ на Сан Сиру. Утисак је да би Звезда нападачки била много убојитија ако буде могла да напада преко оба крила, а то, макар за реванш у Милану, зависи управо од Фалкеа, Гаврића и Бакајока. Тренутно нико од њих није довољно спреман и поуздан – али не тако давно нису били ни Иванић, Павков или Петровић.