Прва послератна хокејашка утакмица у Београду играла се између Црвене звезде и Спартака

,,Много је спортова које Београђани не познају. Нека би свакако одушевила нашу публику. У такве спада и хокеј на леду“, тако је писала ,,Политика“ давне 1936. године. Тек 1938. године Београдски тениски клуб (БТК) поливањем својих терена на Ташмајдану ствара ледену плочу и прави прво хокејашко клизалиште у Београду. Следеће године придружује им се и Боб клуб Београд (БКБ) који прави клизалиште на Калемегдану. Мађутим, развој овог спорта прекинуо је напад Немачке на Југославију 1941. године.

Четири године касније, рат је завршен и већ у децембру 1946. године бивши играчи хокејашке секције БТК-а одлучили су поново да покрену такмичења у хокеју. Фискултурно друштво Црвена звезда прихватило је њихову иницијативу о (ре)организацији хокеја и Димитрије Мита Рајић постаје вођа новоосноване секције. Поред њега у управи су били још Ружица Поповић, Дејан Карановић, Бане Миодраговић, Дујо Пантелић. Капитен тима био је Мита Миљковић, касније амбасадор и директор ,,Политике“, док је гол бранио звездин лакоатлетичар Бора Марковић. Један од играча Црвене звезде био је и Божидар Бошко Јовановић, син Михаила Микше Јовановића, једног од оснивача БСК-а и чувени грађевински инжењер који је, између осталог, био и координатор радова током изградње Центра ,,Сава“. Играјући за Црвену звезду, одиграо је и неколико хокејашких утакмица за репрезентацију Југославије.

И тако, тек формирана екипа чекала је свој први сусрет. Спартак из Суботице, иначе најстарији српски хокејашки колектив, прихватио је позив да одигра први званичан меч са нашим клубом. Чекало се само на повољније временске услове, како би се импровизовано игралиште ,,Ботипа“ у Далматинској улици замрзло. Месец дана по оснивању звездине хокејашке секције, 12. јануара 1947. године, ова два тима изашла су на доста слабашан лед, на игралиште које није имало ни прописане димензије. Судио је Луце Житник, искусни хокејаш, а утакмици је присуствовало преко 800 гледалаца – у то време импресивна бројка имајући у виду да се ради о (код нас) не толико популарном и познатом спорту.

Тимови су играли у следећим саставима:

Црвена звезда: Б. Марковић (Милетић), Карановић, М. Јовановић, Ивановић, Миљковић, Петровић, Б. Јовановић, Рајић, Миодраговић, Стевчић

Спартак: Прибојс, Сегеј, Соктић, Г. Ладоцки, Вилицки, Кмец, Ч. Ладоцки, Јонаш, Пољак, Лазло

Голове су дали: Миљковић (2), Б. Јовановић и Петровић за Звезду, а Г. Ладоцки, Ч. Ладоцки и Јонаш за госте.

Звездини хокејаши играли су у сачуваној опреми некадашњег БТК-а, док су дресови били позајмњени од фудбалера – загасито плави са амблемом ФД-а на левој страни грудног коша. Фалило им је и рукавица, па су неки играчи били голоруки, а играло се у обичним клизаљкама за уметничко клизање. Голови нису имали мреже, већ само дрвене рамове, па је остало нејасно да ли је један од голова Црвене звезде постигнут регуларно или је плочица улетела са стране. Било како било, судија Житник је тај гол признао и Звезда је победила са 4:3.

,,Наш спорт“ овако је известио о утакмици:

,,Утакмица је показала да међу нашим хокејистима има доста талената, тако да се са више тренинга, а нарочито са више утакмица може очекивати подизање нивоа београдског хокеја. Док су се Београђани показали као бољи појединци, гости су показали бољу кондицију и повезанију игру. Код Звезде се истицао Б. Јовановић на десном крилу добром офанзивом и конструктивном игром. Карановић је извршио неколико соло продора који нису донели неку нарочиту корист. Рајић и Миљковић, који су иначе најјаче снаге у тиму, играли су слабије него што се то од њих очекивало.“

Нажалост, следећу сезону Звезда није била у могућности да дочека спремно, јер њени хокејаши нису имали терене за тренинге и утакмице. Клуб се расформирао, а играчи прешли у друге новоосноване клубове – највише их је отишло у Партизан.