Прва титула и трла баба лан – атлетичари изненадили комшије

Атлетски клуб Црвена звезда на прву титулу је чекао осам година. Био је то жесток окршај Црвене звезде и Партизана – водиле су се борбе за сваки поен, да би на крају наш клуб завршио на првом месту, са само 242 бода више од највећег ривала.

Лео Лукман (извор: Предраг Крижан)

Било је то 18. октобра 1953. године у Београду, финале се играло на стадиону ЈНА, а атлетичари који су остварили циљ и освојили првенство били су: Милован Јованчић, Петар Пецељ, Јосип Вишњић, Миливоје Миладиновић, Велиша Мугоша, Светислав Јовановић, Пандуровић, Велимир Илић, Раде Радовановић, Светислав Чипчић, Љубиша Јанковић, Савић, Симјановски, Душан Николић, Живковић, Новица Милићевић, Перо Шарчевић, Гавриловић, Витомир Кривокапић, Симић, Бранко Дангубић, Станковић, Богољуб Илић, Анђелић, Милан Милаков, Леон Лукман.

Велико славље је завладало у клубу и међу навијачима, а поводом овог успеха у „Ревији Спортског друштва Црвена звезда“ пише:

„10.000 верних навијача стајало је у полумраку те јесење вечери и чекало да доживи тренутак који је био реализација свих наших упорних стремљења последњих година. Хвала им за ту подршку, а ми обећавамо да ћемо и даље задржати заставу победника. Хвала и нашим друговима из фудбалског клуба, који су нам са толико разумевања несебичном помоћи омогућили освајање овог првенства.“

За многе је звездин тријумф био изненађење, а највише за наше комшије – Партизан. Након ове титуле десила је једна занимљивост. Наиме, у издању клупског листа СД Партизан, Партизанов атлетичар Марко Рачић је чудним рачуницама покушао да докаже да је заправо Партизан добио Црвену звезду. То је наишло на фантастичан одговор Ревије СД Црвена звезда, која је објавила каркатуру са песмом „трла баба лан“:

Атлетичари Црвене звезде постали су шампиони у тренутку када су њихови атлетичари били на врхунцу својих снага. Тих година Партизан је био неприкосновени владар „краљице спортова“. На првих шест екипних првенстава после рата били су шест пута прваци државе. Као друштво Армије, у својим редовима имали су највеће звезде, попут Фрање Михалића (освајач сребрне медаље у маратону 1956. године на ОИ у Мелбурну, побеђивао на маратонима широм света – Бостон, Сао Паоло, Атина, Москва, Токио), Ивана Губијана (бацач кладива, освајач сребрне медаље на ОИ у Лондону 1948. године, пет пута првак Југославије), Петра Шегедина (првак Југославије шест пута) и многих других.

Са друге стране, Звездини почеци били су тешки. Првих шест месеци постојања није било ни много атлетичара који су тренирали на стадиону Црвене звезде. Они који су тренирали и такмичили се били су истовремено и чланови управе и тренери атлетске секције! У то време још увек су се осећале последице рата, па су – попут својих колега из осталих секција – кренули ни из чега. Није било опреме, сем двојице атлетичара нико није имао ни тренерку, дресове су добили на зајам од фудбалера, док је стаза на наслеђеном стадиону СК Југославије била потпуно уништена, па су је играчи дуго сами сређивали у слободним часовима. Међутим, звездини атлетичари се нису предавали, на својој страни имали су „целу студентску и другу омладину Београда, симпатије народних маса и пријатељску помоћ другова из фудбалског клуба.“

У таквом стању затекло их је прво клупско првенство државе, 1947. године у Загребу. Резултати су били више него скромни, заузели смо последње место. Ако се узме у обзир да је звездина екипа била најмлађа од свих финалиста, био је то велики успех. Наредне године секција све више израста у јак колектив. Иако смо поново освојили последње место на екипном првенству у Загребу, постали смо прваци државе у кросу, које је одржано у Скопљу. Екипа која је освојила прво место на стази од 4000 метара била је: Љубиша Смиљковић, Драган Петровић, Велимир Илић, Лучано Бонтемпо, Владимир Трајковић и Бранко Недимовић. Била је то прва титула државног првака у екипној конкуренцији и први екипни пораз партизанових тркача. Био је то почетак великог ривалства са „црно-белима“ које траје и данас.

1949. година била је кључна по много чему. На првенству државе направљен је помак и освајамо треће место. У међувремену, одлуком Другог конгреса атлетска секција добија статус клуба и први председник постаје Милан Ковачевић. Он је заједно са својим сарадницима Вранићем, Тавчаром, Велимиром Илићем и хонорарним тренером Драганом Петровићем направио стратегију развоја клуба на путу до – шампиона. Појачан је стручни штаб и поред Петровића и Вранића ангажовани су још Миодраг Живковић, Александар Миленковић, Божидар Јанковић, Вида Јерковић, а касније се придружио и Александар Маринковић. Једна од важних одлука руководства клуба била је стварање подмлатка, а јачању клуба додатно је допринело и спајање са земунским Јединством (24. новембар 1949.) у коме су се тада такмичили Милаков, Шарчевић, Чипчић, Постељник, Ердевик.

Да је стратегија добра показало се 1950., 1951. и 1952. године када је наш клуб био вицешампион државе, одмах иза Партизана, а разлика је била сваке године све мања. Ово је нашим атлетичарима био одличан подстрек за јуриш на титулу и коначно, после толико година напорног рада, Црвена звезда је постала првак државе у атлетици.

Веровало се да је ова звездина титула плод случаја или тренутног расположења, али Звезда је још два пута узастопнно била првак државе, 1954. и 1955. године, да би 1956. године поново препустила вођство Партизану, који је остао првак све до 1967. године, када Звезда поново преузима примат и осваја титулу првака Југославије непрекидно, до 1984. године! Треба нагласити да је поновној доминацији Партизана кумовала и велика криза у коју је упао наш клуб, па од 1960. до 1965. године нисмо учествовали на екипним првенствима.

Данас, наш клуб је био шампион државе 52 пута (мушкарци – 38, жене – 21), на кросу су били први 30 пута (мушкарци – 14, жене – 16), а куп су освојили 64 пута (мушкарци – 43, жене – 21).