РСБ ИНТЕРВЈУ: Тадија Драгићевић

Тадија Драгићевић је један од најпознатијих кошаркаша у новијој историји КK Црвена звезда, у којем је играо низ сезона и оставио дубок траг. Био је један од најмлађих капитена, приказао сјајне партије и водио Звезду до значајних победа. У ери велике нестабилности остао је веран Звезди, а касније се вратио у клуб и освајао трофеје које је заслужио и у прошлости, у неким горим временима. Све ово било је довољан разлог да га контактирамо и попричамо са њим, како о времену у Звезди, тако и о другим кошаркашким темама.

Тадија, одакле интересовање за кошарку? Можеш ли нам нешто више рећи o кошаркашким почецима?

Јуниорски прваци – Борац

– Отац ми је био професионални кошаркаш, играо је у Борцу из Чачка, тако да смо брат и ја кренули у том правцу. У другом разреду основне школе први почеци. Прво у школи кошарке Филип Филиповић, па затим у Борцу. Били смо пионирски прваци Југославије, а као кадети освојили треће место. Били су то сјајни дани, играо сам заједно са братом Страхињом и кумом Урошем Трипковићем.

Са братом Страхињом си напустио родни Чачак и дошао у млађе категорије Звезде. Како је дошло до тога? 

Страхиња и Тадија (РСБ архива)

– Решили смо да одемо за Београд и заиграмо за јуниоре Црвене звезде. Сви у породици су велики звездаши. Као мале, отац нас је стално водио на Маракану и у Пионир на утакмице, тако да је увек постојала велика жеља да и брат и и ја обучемо црвено-бели дрес. Био је одличан рад у млађим селекцијама и много утакмица, позитивни утисци од самог почетка каријере.

За први тим Звезде си дебитовао 2004. и у њој провео неколико сезона. Од перспективног кошаркаша дошао до главног протагонисте. У сезони 2007/08 си, уз Омара Кука, био најбољи играч Звезде, али и регионалне лиге. Како коментаришеш тај успон?

– Прошао сам дуг пут до првог тима и стрпљиво чекао своју шансу. Учио од многих тренера и старијих саиграча, дошао до тога да са 22 године постанем капитен вољеног клуба и њен водећи играч. Било је то право уживање у кошарци и играње пред најбољим навијачима!

У наредној сезони амбиције клуба су биле знатно веће, те је тим предвођен Светиславом Пешићем био озбиљан конкурент за и тутулу. Шта је недостајало Звезди да до ње и дође?

– Доласком Пешића амбиције су биле веће и направљен је добар тим, са много перспективних домаћих играча. Били смо на корак до титуле, играли пети одлучујући меч са Партизаном…

Како коментаришеш финалну серију са Партизаном, посебно мајсторицу? Из наше призме то финале је било веома „спорно“.

– Било је ту свега и свачега. Не бих коментарисао даље.

Након тога, опет следи суноврат клуба уз велике финансијске тешкоће. По чему памтиш тај период?

– Главни проблем свих тих година је био што Звезда није имала континуитет и систем. Стално смо мењали тренере, управе, играчки кадар и сваке године смо кретали испочетка. Мислим да је то главни разлог зашто нисмо узимали титуле. Једно повлачи друго, навијачи буду незадовољни, појаве се већи финансијски проблеми итд.

У Звезду си се вратио 2014. и уз пар одличних утакмица имаш и освојен пехар Купа. Како ти се тад чинио читав Звездин систем у односу на претходни период?

– Био је прелеп осећај вратити се 2014. Доласком Небојше Човића у клуб креће тај континуитет и успоставља се прави систем, а клуб коначно стаје на ноге. Нисам био задовољан својом улогом у екипи. Очекивао сам да ћу имати велику минутажу и не сумњам да бих поновио сезону каква је била 2008. године. Кад имам праву улогу, онда највише помажем екипи. Али свакако драго ми је да сам освојио Куп. Никад нећу заборавити утакмицу против Уникса у полуфиналу Еврокупа, крцата Арена и нестварно навијање. То остаје за сва времена!

Верујемо да ретко који навијач може да заборави ту утакмицу, наше читаоце ћемо свакако подсетити кроз клип који је снимила РСБ екипа:

У Црвеној звезди си одиграо 235 утакмица и постигао 2581 поена, по чему си 16. у историји клуба. Да ли је могло више?

– Тек кад сагледаш каријеру, видиш колико су то уствари велике бројке. То остаје у историји клуба, тамо негде записано. Знам добро кроз шта сам све прошао да бих стигао до тога. Криво ми је само што није било трофеја каквих је било последњих десетак година. То је фалило наравно да се употпуни цела прича.

Најлепши тренутак у Звезди?

– Најлепши тренуци су утакмица са Реалом у Пиониру са Гуркетом, Пером и Вуком, па Уникс и Будивељник у Арени 2014… Било их је доста.

Како ти КК Црвена звезда делује данас?

– Као што сам рекао, направљен је одличан систем и пре свега континуитет и са тренерима и са играчима. Сада Звезда узима титуле и води главну реч. Звезда игра Евролигу и продаје играче, пуне су трибине и позитивна енергија, све иде једно уз друго. Колико само значи младим играчима да се афирмишу кроз Евролигу, као што је то случај у Звезди у задњих десетак година, непроцењиво!

Тадија у дресу Ефеса

Део каријере си провео у многим иностраним клубовима. Који клуб и град је на тебе оставио највећи утисак?

– Рома, Берлин (Алба) и Истанбул (Ефес), та три града и клуба бих издвојио. Прелеп живот и сјајно искуство што се тиче кошарке. Италију посебно волим и врло брзо сам научио језик, као матерњи.

Најбољи саиграч и тренер?

– Међу саиграчима бих издвојио Мирослава Радуљицу, Милана Гуровића и Омара Кука, мада их има још доста. Од тренера Луку Павићевића, Стеву Караџића и Игора Јововића.

Да ли има нешто за чим жалиш у својој каријери?

– Прошао сам све млађе селекције репрезентације и освојио много медаља. Ипак, криво ми је што никад нисам добио праву шансу у сениорској репрезентацији. Ту се нису сложиле коцкице. Остаје као жал и то што ме је Јута драфтовала, али се нажалост није десило да и заиграм тамо. Све у свему, више сам него задовољан. Кроз кошарку сам много тога прошао, видео и доживео. Привилегија је бити спортиста, радити оно што волиш и од тога лепо живети. Хвала Богу на томе!

Какви су даљи планови, да ли себе још увек видиш на паркетима?

– Тренирам и спреман сам. Ако буде прилика, нешто што ми се свиди, одиграо бих још неку сезону. Зашто да не?

Велико хвала на издвојеном времену и пуно среће у име свих нас у црвено-белом:

– Велики поздрав за вашу екипу, као и за све навијаче наше Црвене звезде!