„Шта знаш… Звезда је то…“

            Поглавље прво: То тешко може да се схвати…

         Све што сам написао не вреди као једна фудбалска утакмица!

            Када овако нешто – макар и у шали – изјави један од два највећа српска писца – о тим речима мора се промислити.

         Када овако нешто – макар и у шали – изјави човек који је вишевековни усуд српског народа (и човечанства уопште) на непоновљив и речима тешко описив начин приказао међу корицама Сеоба – на те речи треба обратити пажњу.

     Када овако нешто – макар и у шали – изјави човек који је, у туђини, ламентирајући, патећи за својим градом, његовим рекама, врлинама и манама, исписао вероватно најлепшу химну Београду, након чијег читања му се на смену дивимо и сузних очију присећамо, свако свог завичаја – над тим речима треба се добро замислити.

        Када овако нешто – макар и у шали – изјави човек који је оном чувеном, себи својствено кратком, интерпункцијом прожетом реченицом: Јесен, и живот без смисла, заправо исписао читаву једну егзистенцију, већ у првој мисли у Дневнику о Чарнојевићу – над тим речима треба застати и у њима потражити себе самога.

        Када овако нешто – макар и у шали – изјави човек који је, у име свих изгнаника, емиграната, патника, из једне светске метрополе проговорио о бесмислу живота у туђини и логици оног у својој земљи, ма какав он био – у тим речима треба ишчитати опијајућу моћ фудбалске игре и једног ирационалног вида љубави.

        Милош Црњански је поменутом изјавом можда заиста на један неочекиван начин, у полушали, желео да изрази своју љубав према фудбалу, али је исто тако својим делима – не само оним књижевним – од ране младости показивао да је фудбал много више од пуког терања лопте и протурања исте кроз правоугаоник димензија 7,32х2,44. Њено величанство, фудбалска лопта, успева већ вековима да у сваком ћошку планете „тера“ двадесет два човека да на терену за њом јуре, радују се, пате, повређују, а људе око  терена да у сваком тренутку прате где се она налази и, вероватно још емотивније него они на игралишту, доживљавају сваки њен покрет.

          Наредни стадијум тог ирационалног односа јесте приврженост одређеном клубу, чији је приступ, однос према игри и онима који је на терену упражњавају најближи нашем схватању истих. С друге стране, та приврженост често се заснива и на поистовећивању изабраног клуба са својом друштвеном, социјалном, идеолошком позицијом, односно, на реакцији и жељи да се успротивимо ономе са чиме се не идентификујемо, а што је кроз неки други, супарнички клуб манифестовано.

          Синтеза тог комплексног приступа јесте ирационална припадност једном клубу, једног грбу, једном стадиону, бојама, једној традицији, једној свеукупној филозофији спорта, која често постаје и филозофија живота. Саживот са врлинама и манама, радостима и патњама које нам тај клуб доноси постаје временом део нашег бића. Постаје то у толикој мери да, у нашем случају, она хиперболична метафора Звезда је живот, све друго су ситнице, у неким ситуацијама почиње да поприма дословни смисао.

            Умемо ли себи да објаснимо како? Веома тешко.

       Те јесени 1988. године дошли су у Београд црвено-црни из Милана са триом Холанђана – Гулит, Рајкард, Ван Бастен, који је неколико месеци раније са својом репрезентацијом покорио Европу. У полуфиналу истог шампионата играли су у дресу Италије и Барези, Малдини, Анћелоти, Донадони. Укупно 16 фудбалера из тог састава Милан играло је за репрезентацију Италију пре или после тромеча са Звездом, а клуб који је тада са клупе водио Ариго Саки постаће у наредних пет година три пута шампион Европе. На другој страни, кључеви игре били су у рукама мајстора Драгана Стојковића Пиксија. Његов близанац по фудбалском умећу, Дејан Савићевић, још увек је због одлуке да потпише за Звезду служио каз… војни рок и директно из униформе ускочио у дрес. Остатак тима чинили су војници Бранка Станковића Илија Најдоски, Славко Радовановић, Горан Василијевић, Рефик Шабанаџовић, Горан Јурић, Жаре Ђуровић, Милан Ивановић, Милош Бурсаћ… који су малтене у формацији 6-3-1 имало стриктне задатке у покушајима да отупе оштрицу моћних Италијана и помогну буђење магије Савићевића и Пиксија, на другој половини терена.

           Мада су домаћа јавност и навијачи имали много мање увида у европски фудбал него данас, сви су били свесни коме Звезда иде у госте и ко долази у Београд.

Питајте некога од сведока тих утакмица да ли је веровао да Звезда може да прође даље. Од свих ћете добити исти одговор.

         Данима пре, читајући Темпо и најаве утакмица, присећајући се игре Холанђана из лета ’88 и поредећи снагу два тима, објективност је вероватно избијала на површину и било је јасно ко је апсолутни фаворит. Ипак, како то обично бива,  како се утакмица ближи, она, само нама својствена необјективност, пристрасност, ирационалност, почиње да преовладава. Па још и реми у Милану у првој утакмици!

        Како се примиче 9. новембар, уместо звучних имена Миланових Холанђана и Сакијевих тактички перфектних Италијана у глави почињу да одзвањају бубњеви, по чијим ће тактовима цепати грло и подерати дланове сваки од 100 000 људи, колико их неоспорно мора бити тога дана на Маракани. А када се у главу усели тај јединствени хук, онда ни Барези више није бољи од Најдоског, Ђуровић постаје комплетнији играч од Рајкарда, а ни тај Ван Бастен више није човек кога Јурић и Радовановић не могу да сачувају. И да, Дејо стиже директно из војске, и велики је Гулит, али они таквог немају! Па још и Пикси… И ништа то, па ни сама утакмица и њен исход, не може више променити…

            Умемо ли себи да објаснимо како? Веома тешко.

(…)

            Поглавље друго: Причаће ти о пловидби, ти што нису сидро дигли…

Зар је толико важно где ће тај Беара играти тенис, у Сплиту или Београду?

          Било је у свету фудбала „крађа“ (и то не оних на терену, у режијама ових или оних) одвајкада. Тај пелцер примио се и у југословенском и српском лоптању, малтене одмах након рата, када су клубови тек формирани, а „одозго“ одлучивано где би ко требало да игра и каква би чија улога у свету спорта требало да буде. Било је претњи, уцена, привилегија… Када је коначно формиран одређени поредак, та пракса је донекле смањена, али је и даље било фудбалских радника који су на волшебне начине већ готове трансфере „поништавали“ и играче преводили на другу страну, односно оне који су се чинили немогућима претварали у реалност. Добро су познати случајеви Милоша Милутиновића, Стевана Остојића, па и Дарка Панчева, Дејана Савићевића… од којих су неки попримили звање скандала, а неки други завршавани озбиљним процесима и санкцијама. Ипак, посебно остаје упамћен долазак великог Владимира Беаре из Сплита у Београд, из Хајдука у Црвену звезду. Сага о којој се може написати прилично обимна књига дошла је и до врха Комунистичке партије Југославије, где је идеолог друге Југославије, Едвард Кардељ, потпуно дистанциран од спорта, како сведочанства кажу, упитао да ли је толико важно где ће Беара играти тенис.

      Мада без икаквог осећаја за спорт, интелигентни Кардељ је можда оваквом изјавом свесно желео да унизи фудбалску игру и њен значај, шаљући поруку да је она, у време стабилизације и социјалистичке постреволуционарне изградње, готово тривијална и небитна, само обична забава за радничку класу и грађанство, уз додатак да је спорт значајан толико, да он чак и не зна да ли се тај Беара бави фудбалом или тенисом. Ипак, исто тако, хипотетички, можемо размишљати и о томе да је Словенац заиста био апсолутно неупућен и да су за њега тенис и фудбал били у истој равни тривијалности.

          И тих педесетих живели смо ми, у људима за које фудбал није био терање лопте и за које јесте било важно где ће Беара играти. Било је битно да баш он стоји на голу Звезде, да се баш против Партизана добије утакмица, да се баш против њих победи 6:1, па макар се сутрадан од БСК-а или Војводине изгубило и убедљивије. Та једна фудбалска утакмица вредела је више од много чега другог, ма колико нас неки убеђивали да је све то „само спорт“ и ишчуђавали нам се… Да ли је у сиромашној и разрушеној земљи неко због тога био мање гладан? Да ли је мање страховао од ознаша и  прогона на Голи оток? Не. Али је било важно.

            Умемо ли другима да објаснимо зашто? Веома тешко.

       Када је, осамнаест година након првог сусрета, УЕФА 2006. године поново послала Милан у Београд, однос два тима није био много другачији него крајем осамдесетих. Звездин тим био је попуњен квалитетним домаћим фудбалерима, уз додатак неколицине странаца. Милан је, након што је ’88 у тиму имао шампионе Европе са Холандијом, сада у тиму имао шампионе света са Италијом – Гатузо, Ђилардино, Неста, Инзаги, Пирло су свега месец дана раније завладали планетом. У тиму су, као и пунолетство раније, били Малдини и Костакурта, а њихов тадашњи саиграч Анћелоти сада им је био тренер… Да екипа буде застрашујућа чинили су Бразилци – Дида, Кафу, Сержињо, Кака, уз још прегршт искусних Италијана и, симболике ради, Холанђанина, Седорфа.

Питајте некога од сведока тих утакмица да ли је веровао да Звезда може да прође даље. Од свих ћете добити исти одговор.

          Те 2006. Темпа више није било.   Сада су сви на телевизији из недеље у недељу могли да гледају какав се фудбал игра у Италији, Енглеској, Шпанији… Да утисак буде јачи, још су биле свеже успомене са Мундијала, од којег су се бројни Миланови фудбалери (а учествововало их је 13) одмарали док су ишчекивали вест да ли ће њихов клуб због намештања утакмица бити избачен у нижи ранг такмичења. Уместо ње, цео свет је шокирала информација да Милан остаје у Серији А, али и да ће моћи да се такмичи у квалификацијама за Лигу шампиона. Додатна доза шока за нас, навијаче Звезде, било је сазнање да ће Милан управо у Београду тражити пласман у фудбалску елиту. Колико год правдољубиви били, признаћемо да је нас амнестија Милана посебно погодила из два разлога – због чињенице да ће нам управо они, тако моћни, бити ривали у ко зна којем покушају да се вратимо у друштво из којег смо насилно избачени петнаест година раније, када нам је оно било под ногама, односно због тога што смо ми са фудбалске мапе, ни криви ни дужни, на свом врхунцу уклоњени, а Италијани, и поред нечасних радњи помиловани. Мада ни то не би било довољно да ране зацеле, макар мала сатисфакција било би изопштавање клуба који је примитивним и противзаконитим радњама (у)каљао част фудбалске игре. Било би то оно мало задовољство које ми, мали, осећамо када они, велики, добију преко носа за своје грехе.

          И овога пута играло се 9. Сада је у питању био август. Данима пред утакмицу, и даље је опор, горак укус, због свега што се десило, изазивао бесну гримасу на лицима Звездиних навијача. Колико јуче је требало да буде одлучено да ли ће нам последња препрека на повратку у елиту бити Кјево или Ланс. Већ данас, спремамо се да на Сан Сиру изађемо на црту тим силним, богатим, Италијанима и Бразилцима. Колико због њихове моћи, толико и због правде, која није била иста за нас и њих, јављао се још већи инат, нека чудовишна енергија. Изгубили смо у првој утакмици 1:0. Нама довољно! За наду, за инат, за веру у пролаз даље.

       Тринаест дана трајало је одбројавање. Тринаест дана расло је узбуђење, нада бивала све већа. Јесте, било је тамо 1:0, па шта. Да је само Георгијев боље захватио ону лопту на почетку… И опет они бубњеви. Како се ближи 22. август, све јаче одјекују. Некоме поново, некоме први пут. Сада ће уместо 100 000 људи буку стварати 100 000 дланова. Упола мање људи, фудбал више није исти. Довољно за епицентар лудила и спектакл! Довољно да Гатузо, који је као питбул из тунела истрчао на Сан Сиро на загревање ономад и дигао стадион на ноге, сада, када чује хук Маракане, ма какав он карактер био, мало успори и задрхти. Довољно да и Дида, Кафу и Кака, док чекају излазак из тунела, осете оно подрхтавање тла, које је пред Бајерн ’91 престравило Синишу Михајловића, па да им не буде свеједно, ма колико они долазили из паклене атмосфере какву Бразилцу могу да приреде… Довољно да се Малдини, Костакурта и Анћелоти присете оне магле која их је спасила и створила велике шампионе од њиховог тима, па осете нелагоду. То је то! Игра се 11 на 11, плус пуна Маракана иза нас. Не изводи тај Пирло слободњаке боље од Дексе, довољно је да му се намести само један на 25 метара… Костакурта је већ матор, не може он на Жигу. Овај нови, Гај, делује као фанатик, појешће Инзагија, ако му и провуче лопту, он неће проћи… И ништа то, па ни сама утакмица и њен исход, не може више променити…

            Умемо ли другима да објаснимо зашто? Веома тешко.

(…)

       Поглавље треће: Што не може нико, можеш ти…

Али, шта знаш, рекох себи. Звезда је то.

       Тог лета, током мртве позоришне и фудбалске сезоне, када се Љуба Тадић мувао на Тари, а Миљан Миљанић челичио неку ситну, жгољаву, никакву децу, звездаши вероватно нису ни знали шта се изнад Ужица дешава нити слутили да ће Куле, Караси, Цоле или Трифке, па ни један дечко са Уба којег чекају, доспети да уопште изађу на мегдан великанима европског фудбала, а камоли да их баце на колена. Управо та групица момака у годинама које долазе почистиће Реал и Ливерпул.

          Тек нешто раније отишао је Шеки и нереално је деловало да ће неко успети да уђе у његове копачке. Када је одлазио Џаја, тешко је било поверовати да ће Звезда у догледно време изродити мајстора сличног калибра. Онда се појавио Пижон… Када се он опростио, мислило се исто. Онда је у Нишу пронађен Пикси, па у Подгорици Дејо, у Загребу Роби

     Када је у Атини ђаво умешао прсте и одвео Панатинаикос у финале Купа шампиона, многи звездаши су мислили да ће се до наредне такве прилике за европско финале тешко доћи. Само осам година касније Амбасадор је избрусио екипу која, не само да ће доћи до финала, већ ће јој несрећни Микелоти отети и европски трофеј. Када је магла са Маракане одвела Милан ка врху Европе и створила Берлусконијеву фудбалску династију, многи су помислили да ће се на такву прилику још дуго чекати. Само три године касније, Европа и свет су били на коленима пред Звездом…

        Тог мамурног јутра, 30. маја 1991. године, када је Звезда дотакла сам врх, родила се и она чувена изјава да идемо да победимо у Мачнестеру и Јапану, па онда можемо да играмо и боћање. Нико од оних који су тог јутра и даље славили оно што се чекало 46 година вероватно није ни помислио да ће Звезда убрзо бити склоњена са европске фудбалске сцене и да ће повратак трајати тако дуго. Нису тог јутра слутили да ће већ 1995. бољи бити анонимни Ксамакс, 1997. неки Екерен, па затим Либерец, АПОЕЛ, Черноморец, Каират… као што тих тужних година нису слутили да ће се екипа 2017. вратити непоражена из Лондона, 2018. победити Ливерпул или 2021. доћи до европског пролећа, на мегдан Милану.

            Толико је пута реалност слала другачије сигнале, здрав разум казивао једно, а срце друго. Толико пута су очекивања Звездиних навијача била против свих правила и закона и толико пута се десило да се десило немогуће. Па има ли бољег доказа да је све могуће од оног чуда најлепше априлске вечери у историји клуба, када је Аугенталер послао лопту у своју мрежу, а Звезду у финале Купа шампиона?! И када је било најтеже, сваки је Звездаш знао да је игра дар који никад нисмо губили и да ће ствари доћи на своје место. Упркос реалности.

            Умемо ли другима да објаснимо зашто? Веома тешко.

          Данас, 2021, управо због сушних година Милана, а у јеку Звездиног повратка у своје друштво, не потенцира се толики осећај подређености црвено-белих, мада је јасно ко је фаворит у дуелу лидера италијанског и српског шампионата. Милан данас нема ни Гулита, Рајкарда, Барезија, Малдинија, Ван Бастена нити Пирла, Каку, Седорфа, Инзагија… Данас су у њиховим копачкама Ибрахимовић, Чалханоглу, Ернандез, Донарума… Довољно добри да Милан буде апсолутни фаворит пред овај двомеч. Ипак…

Питајте некога око себе да ли верује да Звезда може да прође даље. Од свих ћете добити исти одговор.

        Када год је на свом путу сретао Црвену звезду, Милан је на његовом крају освајао европски трофеј. Оне 1988. направили су Росонери први корак којим је почео њихов повратак у сам врх европског фудбала. У другом наврату, 2006. године, Звезда, Маракана и њени навијачи били су сведоци лабудове песме Италијана, тада завршене европском титулом, али након које се, до данас нису извукли из просечности и апатије која већ дуго траје. Оне 1988. стекла је Звезда велико искуство и била на пола пута ка европском врху, на који ће се успети 1991. године. Као што је пад Милана кренуо 2007, суноврат Звезде почео је управо након врхунца, 1991. Милан је данас на новом почетку, најконкурентнији још од те 2006/07. и најближи титули у протеклој деценији, па у новом дуелу Милану и Звезде многи виде симболику. Звездин нови почетак везује се за 2017. годину, али је то код нас ипак процес који траје, а код њих, финансијски моћнијих, може се десити након неколицине квалитетних одлука и добро уложеног новца.

           Као и пре тридесет три и пре петнаест година, ишчекивање и данас траје. У ери у којој је обичном човеку много тога доступно, много више се може и читати, гледати, пратити увертира за двомеч два некадашња европска шампиона. До детаља се могу испратити, не само игра Милана, већ и сваког његовог појединца, па и детаљи из приватног живота и поруке које стижу из Италије пред овај дуел. Ибрахимовић је повео доскора просечну екипу ка врху италијанског фудбала. Придружена му је још неколицина квалитетних фудбалера, које гледамо из недеље у недељу и уверавамо се у њихово умеће. Има Звезда и данас мајсторе, али један вероватно неће играти, док је други тек стигао и питање је колико ће моћи да помогне. И Вељко Николић се повредио. Вероватно неће бити ни, не пуне Маракане, већ ничега осим празних столица. Неће бити ни оних бубњева…

        Ипак, како се меч ближи, старији се сећају грмљавине са трибина из 1988. и 2007, а млађи путем снимака и прича доживљавају оно што се дешавало. И онда, примећујемо полако да је матор тај Ибрахимовић и да је Фалчинели страшан шпиц. Да је Деки толико пута победио Милан и да нико неће имати више мотива од њега да их и овога пута са игралишта пошаље погнуте главе. Сетимо се магле, па онда и тога како је Милан дошао до двомеча са Звездом, а потом и до европске круне 2007. Инат се буди, самопоуздање расте, нада је све већа. Зазвоне ипак и бубњеви, из неког претходног спектакла (можда баш против Милана), иако их сада неће бити. Одјекну и они Бајагини стихови – што не може нико можеш ти, па се сетимо и речи Љубе Тадића са Таре – шта знаш, Звезда је то. И убеђени смо да идемо даље.

          Умемо ли другима да објаснимо како? Веома тешко.

         Ово је та једна утакмица. Ово је утакмица у коју улазимо против свих правила и закона. Она која је за писца важнија од свега написаног. У којој након првог звиждука судије не важе више ни плате ни искуство ни историја. У којој и испред телевизора верујеш, исто као да си опет међу оних 100 000 људи или 100 000 дланова. Пред коју верујеш да си бољи и да нема те Уефе и магле која ће те спречити да прођеш.

           Онај Црњански са почетка текста, за којег само једна фудбалска утакмица има непроцењиву вредност, умео би да објасни оном Кардељу који меша фудбал и тенис. Јер, из једног говори срце, ирационално, из другог разум, хладноћа.

            Звезда је то.