Што не може нико, могу ја, Милан Павков

Пише: Александар Ковачевић 

foto: UEFA Europa League

Било је у дугој и богатој историји Црвене звезде много нападача – више и мање успешних, легенди и случајних пролазника. Било је и различитих судбина њихових фудбалских путева – неки су блистали годинама, неки давали печат највећим успесима у историји клуба, неки имали изненадни бљесак на којем би и остали. Неки су имали једну сјајну сезону и након тога, из овог или оног разлога, силазили са велике сцене. Неки су, пак, за разлику од њих, имали неколико, или чак само једну утакмицу за памћење, након чега би мистериозно завршавали на фудбалским маргинама и илегали.

Тешко да је – у новијој историји Звезде свакако не – постојао случај сличан случају Милана Павкова. Ништа лакше није објаснити тајну везу између каријере високог нападача Звезде и Бајагине песме, која се, још након првих акорда, увлачи под кожу сваком навијачу. Писана годинама пре рођења горостаса из Бегеча, одзвањала Мараканом пре него што је он озбиљно потерао фудбалску лопту.

Што не може нико, можеш ти илити фудбалска (ауто)биографија Милана Павкова.

Готово пола века постојала је Црвена звезда када је засијала као никада до тада. Од оног трена када је у разрушеном, тек ослобођеном Београду, формирана једна спортска дружина, циљ је био бити у друштву најбољих и бити најбољи. Четрдесет шест година касније, црвено-бели били су коначно најбољи у – друштву најбољих. Баш тада, док је гледала све те великане одозго, када је фудбал у сваком погледу мењан, Звезда је била на граници између векова. У том граничном тренутку – нико на свету није боље од ње играо фудбал. И када је требало прећи границу, са свих страна су јој постављане замке. Испред су биле бројне клопке, иза они који су је саплитали. И успели су. Уместо да пређе границу и прескочи рупу између векова, Звезда је у ту рупу упала. Годинама је покушавала да отпуже до њеног врха и некако се извуче. Неколико пута је била близу, али се, неретко и уз „помоћ“ других, увек враћала назад, чак и до самога дна. Док је она таворила, тамо доле, други су газили напред. И отишли предалеко. Када се, сада већ након деценија агоније, некако искобељала на површину, њено некадашње друштво само се назирало у даљини. Уживало је у ономе што је некада припадало њој, па јој у тренутку највеће славе и успеха насилно одузето. Поновни прилазак њима био је условљен боравком у друштву оних који јој до јуче нису били ни до колена. И трајало је то.

Рупу између векова коју су они из њеног друштва давно прескочили, она је тек сада, након много муке и патње, покушавала да прескочи. То је покушавала да уради у једној другој рупи. Оној у којој су најбољи стварани и најбољи падали. У којој зидови причају о хуку севера и једној љубави. Да коначно пређе границу између векова било јој је потребно нешто велико. Дуго се на то чекало. А онда, као да се један корпулентни нападач, тада на маргини, огласио и поручио:

Позови ме кад ти требам ја, у овој рупи између векова, да заједно стигнемо до сна, сами на раскрсници светова… 

За само седам минута, учинио је да се деси оно што није готово три деценије. Натерао је Ван Дајка, Алисона и велики Ливерпул да поред њега пате, а своје навијаче да у екстази скандирају његово име.

Рупа је коначно прескочена. Звезда је поново на површини. Спремна да се бори за место које јој припада и са којег је збачена, свргнута. Ипак, одмах је било јасно. Свет у који смо се вратили, онај на чијем смо некада врху били, одавно више није исти. Тешко је прићи му, превише лако поново се вратити назад, у просечност и апатију. Милан Павков учинио је да се на тренутак стигне до сна. Да ли ће то остати само тренутак или прерасти у нешто више? Да ли ће се наставити успињање или поново уследити пад? Звезда се нашла на раскрсници светова. Један бљесак није био довољан. Било је потребно понављати се и потврђивати.

Павков је тај тренутак обележио и – нестао.

Специфичност карактера, опијеност славом или, једноставно, ипак недовољно квалитета за ништа више од просечности и солидности. Шта год, Павков – али и Звезда – подигли су лествицу очекивања својих навијача, па домаће титуле и победе више нису биле довољне. Предуго је чекан тај Ливерпул, да би се сада било задовољно само њиме. Желело се још. Павков је заблистао још неколико пута, мада никаквог континуитета – делује и поверења у њега – није било. Пре Ливерула је имао улогу против Салцбурга, после Ливерпула против Партизана, Копенхагена, Хелсинкија… И, то би отприлике било то. 

Понавља Дејан Станковић да се његовим играчима враћа за добар рад на тренинзима. Поновио је то и након Милана, када је говорио о Милану. Милану Павкову. Није ту очигледно било – мада је у јавности било таквих, готово малициозних, инсинуација – до Владана Милојевића. Први утисак зведаша о високом нападачу по његовом доласку били су голови које је давао у Нишу и коментари да Звезда већ има фудбалере који могу да дају гол из пенала. Надовезало се на то и оно његово комично саплитање о препонице на припремама, који се незадрживо ширило интернетом. Услед безграничног поверење у Владана Милојевића, након свега што је урадио, навијачи су веровали да свакако постоји разлог што Звезда против Судуве почиње са Беном, а потом и Милићем у нападу, што против Трнаве игра ровити Стојиљковић, а Павкова нема ни на клупи за резервне играче. Онда су се догодили онај Салцбург, Понграчић, бес Ненада Крстичића, тренуци инспирације Бена и Дегенека и Павков – са чалмом на глави. Била је то прекретница за овог момка, који је, ипак, поново био само алтернатива – овога пута повратнику Боаћију. Почео је тада ход по мукама нападача из Гане, који је био повређен за Ливерпул, омогућивши на тај начин Милану Павкову да се нађе у стартној постави и упише у историју Црвене звезде. Био је то тренутак који је могао да га вине у звезде.

Павков је тај тренутак обележио и – нестао.

Као да није могао да се носи са притиском, атацима медија, тренуцима славе, у којима је чак „отео“ песму чувеном Михајлу Пјановићу и био херој Звездине публике. Отишао је Владан Милојевић, дошао Дејан Станковић, али се ситуација није много мењала. Павков је имао завршен трансфер у Кину, ал’ је Мића хтео много више. Уместо нула на понуђеном уговору, повећавале су се бројке кад год би стајао на вагу и многи су дигли руке од њега. Проглашен је за бившег. Оно што ће се једнога дана, када се буду евоцирале успомене о боравку Дејана Станковића у Звезди, свакако помињати јесте својеврсна рехабилитација појединих фудбалера и извлачење њихових фудбалских душа из канџи просечности и пропасти, у Декијевој режији. Милуновић, Гајић, Иванић, на крају и – Павков. За сада.

Никада он није био нападач ранга Михајла Пјановића, Горана Друлића, Николе Жигићa, можда ни Ричмонда Боаћија. Ипак, том специфичном конституцијом и још специфичнијим карактером, доносио је Звезди нешто кад год се појавио на терену. Био на њему 90 или 12 минута. Било је тако у Трнави, Салцбургу, односно против Ливерпула, Партизана, Копенхагена, Хелсинкија… Можда у 27. години неће више напредовати и додатно развијати своје квалитете, али ће екипа и стручни штаб увек знати шта од њега могу да очекују. Али… У његовом случају је пресудно то али. Да би се то догодило, мора наместити главу, осетити подршку, добити сигнал да се у њега верује. Добро, и бити на терену у великој утакмици и против великог противника, јер га они инспиришу. Ова зима, након свега што му се дешавало, била је вероватно последњи тренутак у којем је могао рехабилитовати своју каријеру и вратити је на прави колосек. Као да је Декију Станковићу поручио:

И дај ми знаке довољно јаке, дај ми снаге и храбрости…

Као да је тражио подршку, веру, шансу, знаке. Довољно јаке да изађе на терен и од анемичног двометраша који је умео бескрвно да тумара суперлигашким фудбалским ливадама, постане терминатор из дуела против Ливерпула. Снаге и храбрости је увек имао и то је оно што код њега никада није било спорно. Оно што му је требало јесте знак са стране, сигнал да се верује у њега и његове квалитете. Добио га је од Дејана Станковића, спасиоца изгубљених фудбалских душа. Када је у подршку био уверен, требало му је још нешто, важно на психолошком плану – да му се стави до знања да дар који има није нестао, да та специфична врста талента није протраћена. У тренуцима немоћи, у оно мало ситуација у којима је био на терену, његов говор тела и фрустрација су просто слали вапај:

Покажи ми да је игра дар, који никад нисмо губили…

И Дејан Станковић му је то показао. Убедио га је да оно што је оне велике новембарске вечери показао целом свету и даље постоји у њему и да од њега самог зависи да ли ће га даље експлоатисати или протраћити.

Дошао је пролећни део сезоне. Тренер је и јавно, говорећи о неким играчима, пружао подршку и слао им поруку да их види као значајан фактор у тиму. Фалчинели се повредио, Павков се ненадано нашао на терену у домаћем првенству. Игром случаја, и у финишу утакмице против Милана. А то је његов терен.

Небитна, врло битна ствар, у коју смо се одмах заљубили…

Та, за тренере, наводно, небитна ствар, звана име противника, која се редовно провлачи кроз њихове изјаве, битна је за Милана Павкова. И у то су се одмах заљубили навијачи, исти они који су му доделили Пјанину песму и скандирали му име на препуном стадиону. То непостојање треме и респекта према било ком ривалу, уз истовремену жељу да га рани и натера да пати, издваја овог момка од неких других. И можда против неколико суперлигаша неће ни ући у шансу, можда ће бити са лоптом на Ви, али у оваквим утакмицама ће увек нешто променити и донети. Да ли ће исфрустрирати најплаћенијег штопера и голмана света, изазвати инат Ненада Крстичића, који ће иницирати пласман у Лигу шампиона, скинути штоперима са главе неколико лопти, из чега ће се изродити шансе за гол, два-три пута ауторитативно одбити Ромањолија од себе, да му покаже у чијој је кући… Увек ће се јавити фактор Павков.

Када се појавио на терену против Милана, у 82. минуту, Звезда је имала играча и гол мање од Италијана. Пиоли је, судећи по изменама, очигледно помислио да је већ све решено и почео да мисли о дербију против Интера. Звездаши, ирационални, необјективни, ипак су дубоко у себи веровали да нешто може да се деси. Овога пута је Павков био ненаметљив, а порука коју му је сваки навијач могао послати, док је стајао на линији и чекао да утрчи у игру, могла би бити она Бајагина:

Убеди ме да је живот леп, против свих правила и закона…

Те вечери, у којој је Звезда била једина тема разговора, мерна јединица за срећу и тугу, живот је могао бити леп само у случају доброг резултата. У тренуцима када је са 10 играча јурила изједначење против седмоструког шампиона Европе, добар резултат био би против свих правила и закона. Ипак, није ли такав био и Аугенталеров аутогол? Волфартова статива? Лекићев гол против Динама? Оних шездесет секунди у Салцбургу? Па, на крају, и оних чудесних седам минута против Ливерпула?

Милан Павков показао је да није изгубио дар. Нашао се тамо где треба, а потом где треба послао и лопту. Убедио је навијаче, а након велике и дуге патње и себе, да је живот леп, посебно када је изван сваке логике, против свих правила и закона. Учинио да се и после утакмице говори о Милану. Овога пута не оном из Италије, већ овом нашем, домаћем, из Бегеча.

Изађи са мном међу свет, ово су дани високог напона…

Еуфорија због двомеча против Милана почела је међу навијачима Звезде још у децембру, када се сазнало име противника. Десетак дана пре утакмице, почели су дани високог напона. У медијима, школама, предузећима, кафанама, причало се о утакмици. Звезда и њени навијачи живе за овакве утакмице. Свака част Генту, Хофенхајму, Копенхагену… Ливерпул, Бајерн, Милан, то је оно друштво с почетка текста за којим се чезне. Па још и кад се из Београда кући врате без победе… То су противници који омогућавају излазак у свет. И клубу и играчима, посебно онима који те утакмице обележе. Због оног гола у 93. минуту за 2:2 (опет, као ономад против Бајерна, 93. минут и опет 2:2), вредело је чекало Павкова од 6. новембра 2018, често патити с њим, а веома ретко се порадовати. Још да је Маракана била пуна… Чуо би се хук до његовог родног Бегеча, до Челарева, где се пробијао, до Новог Сада, где му нису веровали, до Ниша, где се за њега чуло. Ипак….

Нек звона звоне за шампионе…

Након што су се поштено потукли са једним од најтрофејнијих и најзначајнијих клубова Европе, заслужили су у Звезди да звона звоне у њихову част. Јер су показали да имају шампионски ген. Како другачије, када их предводи рођени шампион. Онај који је готово изгубљеном Милану Павкову показао да је игра дар, који није изгубљен. Убедио га да је живот леп. Дао му снаге и храбрости.

Можда ће Павков играти и у четвртак у Милану. Можда ће повести Звезду ка слави, а своје име у њеној историји додатно подебљати. Можда га неће бити или му неће ићи. Можда опет нестане, уз само повремене бљескове, као после новембра 2018. Можда ускоро и напусти клуб… Шта год било, моћи ће, враћајући време, да каже да је у два највећа резултата Звезде након изласка из рупе између векова, против вишеструких шампиона Европе, дао свој печат, обележио их и био њихова највећа звезда. Моћи ће, сећајући се тога, и пред огледалом, и када изађе међу свет, да парафразира онај Бајагин стих и гласно, са осмехом, каже:

Што не може нико могу ја, Милан Павков.