Технико који је променио све

Човек о којем ће бити речи у овом тексту ударио је темеље будућем шампиону Европе и света. Године окупације је провео по логорима у Нирнбергу, Келну, а по повратку у Београд, уз многе неприлике, нашао је посао у Градском саобраћајном предузећу. Али, није могао дуго без фудбала, или боље речено фудбал није могао без њега. Црвена звезда је потражила овог врсног стручњака и менаџера и Светозар Поповић постаје њен технички руководилац.

Био је технико Црвене звезде у три наврата (1948-1951, 1956-1958 (комисија), 1958-1960) и за то време наш клуб био је шампион Југославије 4 пута (сезоне 1951, 1956/57, 1958/59 и 1959/60) и освајач Купа Југославије 5 пута (сезоне 1948, 1949., 1950., 1957/58 и 1958/59). А није било лако прекинути доминацију нашег највећег ривала Партизана, јер, истини за вољу, он у то време јесте био доминантнији клуб, имао је моћну селекцију играча из целе Југославије и тренера Шпица који је неговао мађарску фудбалску школу. Звезда се, са друге стране, означавала као персонификација младалачког заноса и снаге која тражи нове путеве.

Према сведочењу Миљана Миљанића, управо је Кика успео да ослободи наш клуб претпостављене инфериорности и од њега направи надмоћан тим у односу на нашег ривала са Топчидерског брда. Тих година Црвена звезда играла је ефикасан и леп фудбал захваљујући његовој визији и фудбалској филозофији, која је била под утицајем енглеске фудбалске школе:

,,Брзо сам схватио да игру не може да гради само један фудбалер. По правилу центархалф, већ најмање четворица – два халфа и две полутке. Такав начин игре тражио је једноставност комбинације, директније нападе и што је најважније, повећавао ефикасност.“ – говорио је Кика.

Био је стваралац који је бирао даровите играче различитих стилова. У Звезду је из Спартака довео Белу Палфија, Јосипа Такача и Тихомира Огњанова. Доласком управо Палфија и Такача комплетиран је чувени звездин ,,магични четвороугао“ – Рајко Митић, Бела Палфи, Јозеф Такач и Предраг Ђајић. Док је Митића и Ђајића знао још из њихових дечачких дана, Палфи и Такач били су за њега право откровење: ,,Прави мајстори, играли су толико рационално и корисно да је било задивљујуће.“

Поред тога, довео је Милорада Дискића из сплитског Хајдука и Ивана Звекановића из Наших крила као (па готово) непознате играче, а претворио их је у звезде тадашњег југословенског фудбала. Веровао је у Банета Вукосављевића, коме се публика пола године смејала, али он је ипак постао мотор тима. Нарочито је био специјалиста за мечеве са Партизаном – без обзира на његову игру, нашем највећем ривалу увек би затресао мрежу. Да магија буде већа, голове је давао с једног истог места (накнадно су га назвали ,,Банетов угао“).

Био је противник тога да се тим из недеље у недељу мења, сматрао је да је та пракса одлика оних тренера који су несигурни у себе и у своје знање. Зато се увек знало да ће Црвена звезда играти у саставу (уколико се не догоде повреде или казне): Мркушић, Станковић, Кашанин, Палфи, Ђурђевић, Ђајић, Огњанов, Митић, Томашевић, Такач, Вукосављевић.

Светозар Поповић (рођен у Крагујевцу 6. фебруара 1902.) одастао је у грађанској породици, деда му је био свештеник, а отац официр, ђак француске војне школе ,,Сан Сир“. Прве фудбалске кораке направио је у подмлатку Шумадије, а онда је дошао Први светски рат. Тада тринаестогодишњак, Кика узима пушку у руке и заједно са оцем прелази Албанију. Неколико месеци је провео на Крфу, одакле је касније пребачен у Рим. Тамо се вратио фудбалу и са осталим српским ђацима-избеглицама основао клуб Соко про Рома, са којим су крајем 1918. године освојили велики пехар града Рима. Његов повратак у Београд убрзала је очева смрт, који је подлегао повредама задобијеним приликом пробоја Солунског фронта.

По повратку из Рима, Поповић постаје играч БСК-а, а у исто време био је и одличан атлетичар – постиже државни рекорд на 100 метара у времену од 11 секунди. Био је то рекорд који је оборен тек после десет година (1932)! Због посла (био је запослен у Комерцијалној банци Италије) 1925. године напушта Београд и сели се у Букурешт. Наставио је да игра фудбал у Јувентусу и Версусу, чак је и одиграо две пријатељске утакмице за румунску репрезентацију и био на списку кандидата за прво Светско првенство у Уругвају. Уместо тога, враћа се у Београд, завршава играчку каријеру и постаје дугогодишњи технико БСК-а. На крају, иако никада није обукао дрес југословенског државног тима, у периоду од 1937. до 1941. године три пута је седео на клупи националног тима и репрезентацију водио на укупно 16 утакмица. После Другог светског рата, поред рада у Црвеној звезди, био је и председник ОФК Београда и то углавном у кризним ситуацијама. Преминуо је 26. октобра 1985. године у Београду. Био је играч, тренер, атлетичар, банкар, менаџер. Укратко, институција југословенског фудбала.

Кад је у питању наш клуб, можемо слободно да кажемо да је Миљан Миљанић, поред освојених пехара, био највећа заоставштина Светозара Поповића. Популарни Чича много пута је нагласио да је ,,фудбалски факултет“ завршио баш код Кике: ,,Позвао ме је једног дана и рекао: ′Дођи овамо, мали, да ћутиш и слушаш. Не знам да ли ћеш бити играч, али знам да ћеш постати тренер′.“ Опет се показало колики је Кика био визионар, човек испред свог времена који је увек умео да препозна таленат и потенцијал играча. Током осам година, под вођством Миљанића Црвена звезда је освојила четири титуле (од тога три заредом) и три Купа Југославије. Седам пута била је клуб са највише постигнутих голова, два пута је тријумфовала у Супер купу (сусрету шампиона државе и освајача националног купа) и освојила је један Лига куп (Куп прволигаша). Још важније,  постала је звучно име на европском нивоу – стигли смо до полуфинала Купа европских шампиона (трагично избачени од Панатинаикоса) и полуфинала Купа победника купова (нажалост, ни највећа посета у историји Маракане није помогла играчима да прођу Ференцварош) . У сезони 1973/74 Звезда је у осмини финала КЕШ-а избацила Ливерпул, и тако постала тек други страни клуб који је успео да победи Ливерпул на Енфилду (после Ференцвароша у Купу сајамских градова 1967/68.) и једини клуб који је победио Ливерпул на домаћем терену у Купу шампиона у 20. веку!

Због свега наведеног, задатак Црвене звезде и њених навијача (а овај текст је мали допринос нашег портала) јесте да очува успомену на овог вансерисјког фудбалског зналца, јер како је то Миљанић лепо рекао: ,,Било је у то време клубова веће моћи и клубова са бољим играчима, али нико од њих, ето, није успео да изгради Црвену звезду.“