Утисци након Купа – Ово је само почетак…

Пре само неколико дана чудна атмосфера владала је међу навијачима Црвене звезде. Очекивања пред овосезонски Куп Радивоја Кораћа постепено су опадала како су надолазиле информације о новозараженим играчима. Било је доста и оних који нису веровали, који су сматрали да треба одустати, предати се и не отићи у Нови Сад. Ипак, у клубу, међу играчима и члановима стручног штаба предвођеним Дејаном Радоњићем, таква опција није била прихватљива.


Потпуно осакаћена екипа, без чак петорице стандардних првотимаца, без три играча из прве поставе и на све то и без половине стручног штаба, отишла је у Нови Сад са жељом да начини прави мали подвиг. Екипи су се придружила два голобрада дечака, јуниора, којима се сугурно испунио сан да буду део евролигашког тима Звезде, а у последњем тренутку „из мртвих“ се вратио и Џони О’Брајант, код кога се виде позитивне промене. Пре свега већа одговорност у игри, а синоћ смо имали прилике да видимо и безброј повратних пасова за саиграче у моментима када су на њему била два противничка чувара.

Већ првог дана и четвртфинала са крагујевачким Радничким било је јасно да је ова екипа дошла пуна мотива и гладна успеха. Нису имали милости према члану Кошаркашке лиге Србије, који је прегажен рекордном разликом. И поред тога, многи су се прибојавали полуфинала и сусрета са вечитим ривалом, који је на овај Куп дошао и више него мотивисан након испадања из трке за завршницу регионалног такмичења и са великом жељом да искористе околности које су задесиле наш тим. Тада на сцену ступа победнички менталитет ове екипе којој је то очигледно усадио Дејан Радоњић од свог повратка. Нису се предавали ни када је Партизан имао максималну предност. Веровали су у себе и то се исплатило.

Управо то самопоуздање је нешто што одликује многе играче од повратка Радоњића на клупу црвено-белих. Капитен Бранко Лазић игра као препорођен. Опет је то онај стари командант одбране, на кога смо навикли. Ноћна мора сваког противника. У његовој игри више нема оних брзих фаулова који га потпуно избаце већ на почетку меча, али не сме се заборавити ни капитенов учинак у фази напада. Та посебна конекција са тренером са којим је бележио највеће успехе у каријери огледа се и по одличним процентима шута и целокупном доприносу у офанзиви.

По завршетку Купа, који је освојен под оваквим околностима, посебно након полуфинала и победе над комплетним Партизаном, осетан је оптимизам везан за завршетак ове, по свему, специфичне сезоне.

Повратком тренутно заражених играча јасно је да овај тим може да испуни све зацртане циљеве ове сезоне. Најбитнији од свих свакако је трофеј регионалног такмичења. Ту се борба за завршницу захуктава и наш тим се бори за што бољи пласман пред коначне обрачуне, а нама после свега виђеног остаје само да уживамо, мирније спавамо и очекујемо све боље партије ове екипе.

Један трофеј је освојен, остала је борба за још два ове сезоне, а нема разлога да сумњамо да ће и они завршити у рукама наших кошаркаша…