Звездане ноћи – игра кошарке и џеза

Сувишно је причати о значају Малог Калемегдана и Звездиних терена за српску и југослвоенску кошарку. Терен који је личним ангажовањем уредила београдка омладина постала је колевка кошарке на овим просторима. Али, не само кошарке.

Иако је спорт након рата функционисао готово аматерски, ипак су била потребна бар минимална финансијска средства. За разлику од супарничког клуба који је био под покровитељством ЈНА, Звездини кошаркаши нису имали такву врсту помоћи. Баш у том је лежала чињеница да је народ више бодрио црвено-беле момке, што је касније и потврдио једна од легенди Звезде Александар Гец. Елем, како би имали од чега да живе, на теренима Звезде од 1947. године су се организовали „Звездане ноћи“. Идеја за ово култно београдско дешавање је потекло од дугогодишњег диригента џез оркестра Радио телевизије Београд Војислава Бубише-Симића, који се интензивно дружио са тадашњим београдским спортистима.

Оркестар Војислава Бубише – Симића

– Идеја о ,,Звезданим ноћима“ родила се док смо одлазили на купање на Ади Циганлији, кад су се с нама џезерима дружили Звездини кошаркаши, а и неки фудбалери Партизана и Звезде. Пре ,,Звезданих ноћи“ свирали смо на Калемегданској тераси, а ово је био изазов за нас, јер је био у питању далеко већи простор а и другачија врста посетилаца – каже Војислав-Бубиша Симић.

Управо његов оркестар који је назван Динамо, је био фактички и „спонзор“ кошаркаша Црвене звезде. Био је то први биг-бенд у Србији, усред комунистичког Београда и у време када су курсеви Маркса и Енгелса били обавезни за све. Свирали су искључиво америчке ствари, Глена Милера, Бенија Гудмана, Харија Џејмса, Дјука Елингтона. Провокација или не, углавном, био је то потпуно невероватан призор за тај период.

– Кад је одлучено да се оснује ,,Динамо“, идеја је била да се направи забава на коју ће долазити београдска елита – сећао се Срђа Калембер, члан прве Звездине генерације. – Тако су неки људи, за ту прилику, скинули прашину са својих предратних одела, а један тениски стручњак се појавио чак у ципелама од плуте. Била је ствар престижа појавити се на ,,Звезданим ноћима“, мада је било оних који су ту долазили по дужности, да нам скрену пажњу да се не уносимо превише у те прозападне плесне покрете. Ми чланови младог Звездиног тима, чији сам ја био капитен, радили смо тих вечери као келнери. Останемо до касно у ноћ, преноћимо такорећи на терену, а већ ујутро нас на тренингу дочека бугарски тренер Веселин Темков, кога је те године довео Небојша Поповић.

Још већи утисак је чињеница да је то место постало центар дешавања у Београду. Цео Београд, онај прави Београд како је говорио Бубиша Симић, хрлио је тих вечери на Калемегдан. У декадама након тога Мали Калемегдан је и даље оргенизовао ове игранке, а џез је постепено мењао ритам твиста и рокенрола.

Упоредо са тим и кошарка је постала све популарнија, па се и за дневне представе Звездиних кошаркаша тражила карта више. Уз чињеницу да су били вишегодишњи шампшиони Југославије постали су хит београдске елите и мангупарије. Ништа мање нису биле занимљиве у фудбалске утакмице између Звездиних кошаркаша и чланова џез оркестра „Динамо“.

Тако су, у доба кад се на све што нам долази са Запада није гледало благонаклоно, две америчке ствари – џез и кошарка – кренуле на Малом Калемегдану. Дању кошарка, а ноћу џез.