Звездин продајни потенцијал у односу на регион – јако мршав

Четврто узастопно учешће у Европи је обезбеђено, али црвено-бели и даље не могу да остваре значајнији излазни трансфер…

Фудбалери Црвене звезде, резултатски гледано, имају перфектну сезону до сада. У домаћем шампионату су остварене све победе, а квалификације су окончане пласманом у групну фазу Лиге Европе, што је, узимајући у обзир измењен формат квалификација (играла се само једна утакмица), позитиван резултат. После два узастопна учешћа у Лиги Шампиона, где су црвено-бели имали прилике да одмеравају снаге са самим кремом Европе, и виде да је јаз између богатијих и сиромашних сваке године све већи и већи, пласман у Лигу Европе можда ће дати једну нову, компетитивнију димензију у којој ће Звезда, као тим из другог шешира, моћи да тражи своју шансу.

Ипак, данашњи фудбал умногоме је измењен, и практично 99% клубова на планети Земљи преживљава тако што развија и продаје своје играче неким богатијим клубовима. Самим тим, успеси се и мере константном способношћу тима да ”прави паре” продајом играча, како би могао да се такмичи на вишем нивоу. Постоји, наравно, неколико нивоа платежне моћи у свету фудбала, а Црвеној звезди свакако треба да буде циљ да своје играче продаје на западноевропско тржиште, које је најбогатије на свету.

Иако ће добар део публике бити задовољан самом чињеницом да се узимају титуле, и игра Европа, у данашњем фудбалу, колико год то можда звучало чудно и невероватно – то само по себи више није довољно. Бити најбољи у првенству, и бити константан учесник неке групне фазе данас је заправо средство којим се подиже продајни потенцијал тима и обезбеђује финансијска стабилност (која је кључна за добијање УЕФА лиценце). Ако то изостане, нешто у процесу фали, и није до краја испуњено. У теорији, богатији тимови би требало да оцене играче из тима од ког желе да купе играче, да буду задовољни њиховим учинком, чињеницом да су остварили амбиције, да су способни да узимају трофеје, и скидају скалпове богатијим клубовима од себе. Све те колоне је Црвена звезда у последње време чекирала, али упркос томе интересовање за наше играче је јако, јако мршаво.

Поставља се основно питање како онда можемо оценити спортску политику Црвене звезде, и колико ово све што се дешава са нашим клубом можемо сматрати успешним, а колико још има простора за напредак?

ЗВЕЗДИНО ТРАНСФЕР ЛЕТО 2020 ЗА БРИГУ И АНАЛИЗУ

Једини милионски трансфер који су (за сада) црвено-бели остварили је трансфер Матеа Гарсије у Арис, у износу од 1.3 милиона евра, плус проценти од будуће продаје. Дуго је трајала сага око продаје аргентинског крила, који је у једном моменту био на прагу преласка у Расинг, за износ доста већи од 1.3 милиона евра, али се, сплетом нејасних околности, тај трансфер изјаловио. На крају, после пуно  перипетија, Гарсија је, изгледа, коначно слетео на жељену дестинацију.

Милош Вулић је продат у Серију А, екипи Кротонеа, за 800 000 евра, и ово је можда једини трансфер који у неку руку заслужује позитивну оцену. Продаја у једну од најјачих светских лига, скоро милион евра за играча који у нашем дресу није могао да се избори за већу минутажу услед (неопрадане) гужве на средини терена. Када год наш играч оде у неку од лига петице, то је позитивно, и тим путем треба наставити.

Овог лета је фокус евидентно био на растерећивању играчког кадра, а у низу танких трансфера, или позајмица у друге клубове, опрему Црвене звезде раздуживали су Томане, Јовичић, Јирка, Јевтовић, Мелег, Кањас, ван Ла Пара, Бабић  (близу су још и Јованчић, Вукановић, Бен, Боаћи)…са аспекта буџета, ово је велико растерећење, и потез који је руководство Црвене звезде свакако морало да направи.

Међутим, са аспекта продаје после три везана учешћа у Европи, две Лиге Шампиона, и победа над Ливерпулом и Олимпијакосом – претанко. И раније смо писали о томе да је Црвена звезда минулог лета промашила готово са сваким странцем, а ”меркато” је то овога пута, нажалост, дефинитивно потврдио.

ГДЕ ЈЕ ЗВЕЗДА У ОДНОСУ НА РЕГИОН?

Можда и помало непопуларно, али свакако довољно веродостојно, простом компарацијом са регионом стичемо утисак где смо, што се продаја тиче, у односу на окружење са јако сличним амбијентом. Сви клубови са Балкана живе од продаје играча, и основна делатност, поред борбе за трофеје, јесте развој и препродаја у богатије клубове. Тимови са ових простора имају слабије спонзорске уговоре, и приморанији су од осталих да константно попуњавају остатак буџета (великим) продајама. Веће продаје дају већу шансу за још бољи развој, и у некој теорији, лествица продаје би временом требало да се подиже све више и више.

За сада, издвојићемо највеће појединачне продаје овог прелазног рока:

  • ДИНАМО ЗАГРЕБ Jошко Гвардиол (16м евра, Лајпциг, уз бонусе од 70 000 евра за сваки започет меч, и 100 000 евра за сваки започет меч у Европи)
  • ХАЈДУК СПЛИТ – Aдријан Исмајли (2.5м, Специја)
  • ОСИЈЕК – Мирко Марић (4.5м, Монца)
  • РИЈЕКА – Антонио Чолак (3м, ПАОК)
  • ПАРТИЗАН – Умар Садик (Алмерија, 5м, плус бонуси)
  • КРАЈОВА – Валентин Михаила (8м, Парма)
  • ВИТРОЛУЛ КОНСТАНЦА – Луис Мунтенау (Фиорентина, 2м)

(Остали тимови из региона, попут ЦСКА Софије, Лудогореца, Марибора, Видеотона, ФЦСБ, Олимпије, и тако даље, остварили су занемарљиво мале трансфере)

Као што се може видети, већина горепоменутих тимова је остварила појединачне продаје које надмашују максималну појединачну продају Црвене звезде у износу од 1.3м евра (уз ограду да до краја прелазног рока може доћи до продаје Бена у Ал Ахли из Џеде).

Такође, поред ове, не баш претерано позитивне чињеница за нас као редовног учесника европских такмичења, наше кумулативне продаје (Гарсија, Јовичић, Томане, плус потенцијалне Бена, Јованчића, Вукановића, Боаћија) тешко добацују до 4.5 или 5м евра, колико су неки клубови са горње листе приходовали само за једну продају.

У ЧЕМУ ГРЕШИ ЦРВЕНА ЗВЕЗДА?

Пре свега, у томе што покушава да прода играче који су старији од неке неписане границе коју је фудбалско тржиште прописало за озбиљне трансфере (под ”границом” сматрамо просечну старост играча који остварују озбиљне излазне трансфере). Са горње листе једини изузетак од правила да тржиште највише плаћа за младе играче је Антонио Чолак, који има 27 година. Сви остали играчи имају до 25 година, и то је отприлике нека граница до које је могуће продати играча за озбиљнију цифру, чак и ако нема претерано импозантну статистику у домаћем шампионату. Преко тих година, играч мора да поседује екстра квалитет који ће правити разлику у лиги јачој од оне из које долази да би био продат за цифру која износи 4, 5 или више милиона евра.

С тим у вези, Црвеној звезди се увек више исплати да има млађег играча на позицији атрактивној за продају (нападач, крило, плејмејкер, штопер..), да истрпи грешке које младост са собом може да донесе, него да иде линијом мањег отпора и држи старије играче више него што треба, само зато што не постоји гаранција да ће нека замена одиграти боље.

Можда најбољи пример представља Ел Фарду Бен, миљеник навијача Звезде и један од наших најбољих странаца у историји. Човек који редовно тресе мреже и асистира, који има учинак каквим мало ко од странаца уопште може да се похвали, али и који на фудбалском тржишту може да генерише јако танко интересовање. Бен је у познијим играчким годинама, где клубови не желе да плаћају велике суме, јер просто за исти новац могу да нађу млађег играча бољих моторичких способности који у перспективи може да вреди више, ако се са њим паметно ради. Звезда је Бену дала нови, трогодишњи уговор, појачану плату, погрешно проценивши његову позицију на тржишту. Ипак, у смирај прелазног рока својој Звезди би могао да ”помогне” бивши шеф, Владан Милојевић, који Бенове играчке квалитете јако цени и који би му сигурно значио као играч од поверења у Ал Ахлију из Џеде.

Звезда, дакле, мора да форсира младе играче, да ”крваво” ради са њима на томе да постану играчи светске класе, јер Црвена звезда има Омладинску школу и инфраструктуру коју може да искористи да прави најбоље фудбалере. За сада не видимо да је наш тим успео да искористи учешћа у Европи да подигне продајни потенцијал тима, али се искрено надамо да ће се то у блиској будућности, са променом спортске политике, окренути набоље.

Додатно, јако је важно елиминисати одређени мит који постоји у круговима око Црвене звезде, који искључује могућност освајања титула и великих продаја истовремено. У пракси, то изгледа, отприлике, овако – да ли бисте више волели да будете други, и продајете за велики новац, или да константно будете први? Врло је битно разумети да оваква дилема у пракси не постоји, и да је итекако могуће, правилним радом и познавањем тржишта, и освајати титуле, и константно продавати играче богатим клубовима, за велики новац. Навијачима Црвене звезде титула је најважнија, али истовремено све боље разумеју да, осим емотивне компоненте, титула треба да обезбеди бољу стартну позицију на фудбалском тржишту, што се у последње време не дешава често.